Nemam svoje granice. Ja sam majka koji je previše ozbiljno shvatila ideju da biti roditelj znači biti sigurna luka i kanta za negativne emocije svoje dece. Zato što želim da se osećaju potpuno prihvaćenim, dopuštam im da se istresaju na meni. Da budu mali divljaci čija sam ja vreća za udaranje onda kada svi drugi imaju neka očekivanja. Ne želim da bilo šta potiskuju, jer opšte je poznato – sve što ne izbacite iz sebe postaje bolest jednog dana. Nekad i fatalna, pu, pu, daleko bilo…
Samo, nekada mi teško ide. Imam i ja svoje emocije, stresove, živci su mi se istanjili a i umorna sam brate… Gazi me šef, gaze me u pošti, kod lekara, a onda kad dođem kući – oni kojima najviše dajem ne samo da to ne cene, nego što sam ja bolja prema njima – oni gori prema meni! Hoću samo pola sata mira da dođem sebi a oni mi ne daju, odmah se potuku, pa dođu da se tužakaju. Ja im objašnjavam kako to nije lepo, oni se tuku dok pričam! Na ručak se mršte, jedva dva zalogaja pojedu a onda odu da izvade grickalice i slatkiše. Džaba ja govorim, ma kakvi, ne uzbuđuju se uopšte. Mislim da imaju neki prekidač u glavi da isključe zvuk mog glasa da im ne smeta. Ionako ne bi poslušali, sve i da čuju.
I naravno da se uvek završi isto – pukne mi film i izvičem se, ma šta izvičem, izvrištim brate. Sve ono što znam da ne treba da radim. Ali ne može čovek, svako ima svoje granice, pa izgleda čak i ja. Toliko me izlude, toliko me naljute, toliko se iznerviram, da zaboravim i na sigurnu luku i kantu za emocije i na bolesti i sve…
I bar da pomaže. Bar da dobijem tih pola sata mira, kad im već stvaram doživotne traume. Ma jok. Samo još gori. Tačno vidim da ih ni najmanje ne dotiče što ja samo što ne svisnem od nerviranja. Čak se pitam da li mi namerno to sve rade!
I znate šta sam zaključila? Možda to tako jednostavno ne može. Ako sam ja nečija kanta, ako ga puštam da na mene istresa sve što stigne, ja zapravo nisam stvarno dobra prema njemu. Kakvu bre sigurnu luku taj neko može da dobije od mene? Može da dobije samo splačine, one ustajale iz kante, koja kad se konačno otvori, iz nje pokulja sav otpad. Biti sigurna luka ne znači da je vaše dete sigurno od posledica, šta god uradilo. Toga nema, koliki god mazohista vi bili. Posledice stižu, hteli vi to ili ne, onog trenutka kad kanta više ne bude mogla da izdrži zaklopljena, a nema tog sveca na kugli zemaljskoj čija kad-tad neće eksplodirati.
I onda sam sela i sebi napisala veliki podsetnik i zalepila ga na frižider – Ja sam i sebi i njima POTREBNA U DOBROM STANJU, i fizički i psihički. Ja određujem svoje GRANICE, a ne debljina mojih živaca. Nisam kanta nego OSOBA; Naporno radim svakog dana da bi oni imali šta da jedu, obuku, gde da žive i mogli da budu zdravi. Dajem im već MNOGO. Ne moram da im dam sve, ne samo da ne moram, nego ne smem ni da pokušavam, zato što će, ako opet krenem to da radim, deca opet izvući deblji kraj kad se kanta izruči na njih.
Nisam još sve stavila pod kontrolu, ali napravila sam prve korake. Izborila sam se za svojih pola sata kada dođemo kući. Prvo sam morala dobro da raščistim sa sobom i svojom grižom savesti zbog toga što uopšte nešto tražim za sebe. Onda kada sam sve premerila i odmerila, i shvatila da bre imam puno pravo na tih pola sata i da ih zaslužujem, sve drugo je išlo lakše. Sada znaju da ako ih ne dobijem, oni neće dobiti nešto što je njima vredno. U početku mi nisu verovali – navikli su da mnogo pričam a malo toga ostvarim. I to kad sam shvatila, zabolelo me je bre. Pa zar sam ja sebi dozvolila da moja reč bude toliko jeftina?! Baš sam se bila zainatila da povratim cenu svoje reči. Nije bilo lako gledati ih kako sede kući a već smo isplanirali odlazak u bioskop. Posebno me je bolelo što sam čula da je film odličan i jako poučan, i što su sad propustili jednu edukativnu priliku. Onda sam opet sela i razmislila, pa sam dodala na onaj papir na frižideru: “Odrastanje uz majku koja ima integritet je EDUKATIVNIJE od bilo kog filma.”
I ne samo to. Kad sam prestala da trpim i gutam sve ono što mi se nikako nije dopadalo, kad sam postavila jasne granice, postala sam nekako opuštenija i smirenija i deca kao da me više slušaju čak i kad nema pretnji posledicama. Razmišljam nešto, ne samo da čovek ne može da ostane psihički čitav kad mu drugi igraju kolce po živcima, nego ni drugi oko njega ne mogu da budu dobri. Ja ranije ništa normalnim glasom nisam mogla da kažem, čak i kad sam im najljubaznije fraze recitovala, pažljivo prepisane iz knjiga o roditeljstvu. Vaše nezadovoljstvo uvek negde izbije na površinu i deca to čuju. I onda se osećaju napadnutim i naravno, teraju inat, čak i na svoju štetu. To vam je kao začarani krug: vi nemate granice – deca vas ne poštuju – vi ste nezadovoljni – vi urlate na njih (ili ste lažno ljubazni) – oni vas još manje slušaju – vi ste još manje zadovoljni – vi još više urlate (ili ste još neubedljivije ljubazni)…
I tako… sada radimo na tome da kada nešto zatraže od mene, to bude uz “molim te” ili “može li” a ne samo “oću” i “daj”. U teoriji ništa lakše – kad vam dete traži da mu naspete čašu vode ili soka – ako ne upita na lep način – neće ni dobiti. E, ali… treba se setiti toga svaki put kad traže, a ne kako ste navikli – odmah poleteti da ispunite zapovest, presećni što opet nešto možete da učinite za svoje zlato.
Ne ide glatko, ali nekako ide. I dalje hoću da budem ta sigurna luka za svoju decu, tj. brodiće – ali sada znam da sigurne luke imaju svoje čvrsto sazidane lukobrane, kako ih bure i talasi ne bi razbili a brodove odneli na otvoreno more. Zidam ih – još pomalo nespretno, kamen po kamen – ali sve sigurnije.
Za još tekstova autorke prijavi se za besplatan njuzleter na: https://jovanapapan.substack.com
Jovana Papan je psihodinamski kouč i kouč za roditelje. Autorka je knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Autorka je instagram profila @jovanapapan.roditeljstvo
