Piše: Milica Lazarević Jekić
Ona je poranila više od sto dana, pa ja sad, kao njena mama, sebi dopuštam da kasnim i uvek pomalo šepam za svim i svakim i svačim, malo zbog toga što je to, eto, moj ritam, a malo i zbog toga što znam da to baš i ne menja suštinu i da je vreme najbolje krojiti po sopstvenoj modli, svakako bolje nego se uguravati u postojeće modele. Juče je bio naš dan.
Od šoka do ponosa i nove snage
Biti roditelj prevremeno rođene bebe, koja raste drugačije od druge dece, možda i u dete koje se od njih razlikuje, prvo je koska koju ti život uvali, potpuno nepripremljenom, onda se pretvara u izazov, pa beskrajni ponos, dok ne postane potvrda da biti drugačiji i živeti drugačije od ustaljenog životnog stila nije biti naopak, već držati personalizovani ključ za stalni napredak i konačno – za sreću. Svaki, i najmanji korak, koji prosečan roditelj dočeka samo zadovoljnim, odobravajućim klimanjem glave, mi dočekujemo zagrljajima i otvaranjem šampanjca.
Iza nas je mnogo rada, pa lutanja, kucanja na razna vrata, nemoći, pa opet rada… On se često odvija i u snu, u našim glavama. On nije iza nas, on neprestano traje.
A opet, kada dan osvane, nema zevanja i oporavka od noći koju ste proveli uglavnom prevrćući se po krevetu koji vas je žuljao, mi smo im potrebni, jer smo glavni sastojak u njihovom osvajanju sveta. Više nema vremena ni za razmišljanje, jer saživot sa njima je čista posvećenost. Ljubav.
Mi smo mame i tate, ali smo i terapeuti, i defektolozi, i istraživači, i advokati… i šta god još treba da budemo. Istovremeno smo i ono za šta smo se školovali. I prijatelji. I nečija ljubav. Svakako ljudi koji za sebe stvaraju sunčana ostrvca predaha i optimizma, kako bi uvek imali svežu količinu energije za dalje. Jer mi trčimo maratone.
Biti roditelj prevremeno rođene bebe je ujedno i uvideti besmisao mnogih ustaljenih borbi, izvagati kada se držati po strani a kada se isprsiti i reći glasno jer je važno, prihvatiti da ljudi oko vas imaju različite kapacitete da razumeju, da vole i da daju sebe, često poražavajuće male. Naučiti da držite distancu od neznanja, predrasuda i osuda.
Smisao kao zvezdica-vodilja
Isto tako, roditelji poput nas, a ima ih više nego što pomišljate, često su umorni, ali prihvataju svaki poziv za dobru zabavu i čašicu i više smeha. Ne zameraju, niti imaju višak vremena da pronalaze zabavu u tuđem dvorištu. Znaju da dignu sve četiri uvis i da im zbog toga ne bude nimalo žao. Zašto bi? Oni znaju da obavljaju ozbiljan zadatak, i da to rade najbolje što umeju u ovom trenutku, znači punim snagama, mišićnim, mentalnim i srčanim.
Otkrivši smisao, još tamo negde u tim bolničkim prostorijama, ucrtali su i svoj put. On vijuga lepršavo i putuje daleko, iz ove perspektive se usecajući u horizont. Čeka nas avantura, držite se za ruke!
Šaljem veliki zagrljaj svim divnim ljudima koji su svoje mrvice prigrlili, da zajedno porastu. Uzdravlje!
Izvor: Cvrkutanje
