Dete nisu pitali da li hoće na presto
– Dete proglasiše carem. Ujedinjene nacije još 1956. godine staviše ga na tron. Dete na presto, a roditelj i nastavnik u službi ostvarenja svih njegovih prava. Prava nisu sporna, sporan je način na koji se sprovodila dobra zamisao. Kada je način pogrešan, rezultati su loši, pa i najplemenitija ideja propada. Nažalost, dok umire ideja, stradaju i ljudi – smatra Milica. To što nije dobro, kaže, u našu zemlju stiglo je devedesetih godina dvadesetog veka iz materijalno razvijenog sveta.
– Prinuda je anatemisana u vaspitanju. Predlaže se blaga prinuda, blaga kazna. Moram priznati da mi tada nije bilo jasno šta se podrazumeva pod blagom prinudom. Danas razumem da je to vrsta negativnog uslovljavanja koja isključuje telesno i psihičko kažnjavanje, a dozvoljava uskraćivanje svega čime se dete nagrađuje kada je poslušno. Brzo sam razumela da su i blaga prinuda i pozitivna uslovljavanja, kazna i nagrada, štap i šargarepa, u stvari, autoritarna vaspitna sredstva stara koliko i čovek – kaže Milica i dodaje da tradicionalna porodica nije znala za kupovinu deteta.
– Pre samo nekoliko decenija, u našu tradicionalnu porodicu ugnezdili su se autoritarni modeli praveći haos nepoznat tradicionalnoj porodici. Otac, žena, dete, svako uspostavlja svoj sistem vrednosti. Svako bi mogao da osnuje svoju porodičnu stranku jer svako ima neke svoje interese koje brani i ne boji se da ih brani, jer je batina i zakonom zabranjena. Prinudu u klasičnom smislu zamenjuje blaga prinuda, koja nije ništa drugo nego kažnjavanje oduzimanjem materijalnih zadovoljstava na koje su navikli članovi porodice.
Pored blage prinude, uvedena je i plišana prinuda u vidu kupovine čoveka, prezaštićavanja od rada, reda i života. Najjača prinuda klizi sa ekrana i takođe je plišana jer deluje indirektno. U takvoj porodici svako se bori da ostane na vrhu piramide, ne shvatajući da je ona već srušena. U tom otimanju za vrh nepostojeće piramide prava je klizavica. Svako želi da bude gazda, da ga drugi služe, da mu drugi kupuju sve što poželi. Osnovni red nepoznat je savremenoj autoritarnoj porodici – zaključuje Milica Novković.
Tako naša sagovornica, shvatajući zamke ponuđenog načina vaspitavanja, razvija teoriju svog profesora Petra Savića, izumitelja ovog modela, koji je prepoznao autoritarno vaspitanje kao prepreku duhovnom rastu.
– Petar Savić teoriju je razvio 1932. godine. Ja sam njegov učenik i u praksi sam od 1973. počela da upražnjavam njegove metode. Dvadeset godina vežbala sam kako da svoje učenike u školi oslobodim autoritarnih vaspitnih modela. Nikada ih nisam kaznila nedovoljnom ocenom, jer je njihovo znanje moralo sazreti. Bezuslovno čekanje bilo je zakon, ali zakon koji je podrazumevao svakodnevni rad, na bazi dobrovoljnosti. Nikada ih ničim nisam potkupila da bi se pokrenuli na rad. Pokretali su se sami kada sam im nesebično otkrivala sve tajne učenja, provodeći ih hrabro kroz mračnu šumu znanja onda kada su tražili moju ruku.
Oduševljavalo me je saznanje da je odsustvo autoritarnosti donosilo neverovatan napredak u učenju, u odnosima između učenika i učenika, učenika i profesora. Stvaralačko vaspitanje sprovedeno samo u predmetu koji sam ja predavala bilo je dovoljno da harmonizuje emocije i um i učenici su počeli i sve ostale predmete da uče s ljubavlju. Shvatali su lako da je sve povezano, da je sve jedno. Više im nije smetala autoritarnost roditelja i nastavnika, ili su vešto znali da je preduprede i prihvate. Glavni zadatak stvaralačkog vaspitanja jeste kako da pronađe što lakši i bezbolniji put da se čovek oslobodi vlastite autoritarnosti nad drugim i sobom – napisala je Milica u svom „Porodičnom bukvaru“.
U nastavku: Majke su zvocare
