Danas više nije važno da li je dete lepo vaspitano, sposobno da kaže dobar dan, hvala, do viđenja. Danas deca gotovo ne znaju da takve reči postoje u našem jeziku. To se može oprostiti, ali kako oprostiti sebi kao roditelju što si uveo dete u realnu i virtuelnu agresiju, u pohlepu, lenjost, laganje, otuđenost od sebe i porodice, u bolesti poput bronhijalne astme, dijabetesa, visokog pritiska – kaže Milica Novković. Sve to posledica je autoritarnog vaspitanja, koje se kod nas odomaćilo poslednjih decenija. Srećne tradicionalne porodice, smatra Milica, u kojima ima povremene prinude i ljubavi, danas gotovo i ne postoje. Nasuprot autoritarnim modelima stoji stvaralačko vaspitanje.
– Porodica koja je uspela da uđe u stvaralačko vaspitanje, koja je utemeljila svoj život na ljubavi i dobroti, postala je originalna, nova, uvek sveža, neponovljiva, slobodna, uvek u skladu sa božanskim principima. Stvaralačka porodica je prava slobodna porodica koja nikada ne zloupotrebljava slobodu, jer je stvaralačka sloboda uvek kontrolisana ljubavlju i dobrotom – kaže Milica Novković, koja već tri decenije uči ljude o stvaralačkoj porodici. Njen „Porodični bukvar“ mnogim porodicama doneo je novi početak, ljubav, radost.
Na pitanje kako stići do stvaralačkog vaspitanja, odgovara da se prvo mora prepoznati suprotnost – autoritarno vaspitanje koje karakteriše pet osnovnih modela: nagrađivanje, kažnjavanje, prezaštićavanje, verbalizam, zloupotreba imitatorskog oblika učenja.
– Prvi od pet autoritarnih vaspitnih modela jeste nagrađivanje deteta, tačnije njegovo uslovljavanje: ako uradiš ovo, dobićeš ono.
– Drugi je kažnjavanje, prinuda bilo koje vrste. To može da bude i batina, iako je zakonom zabranjena, a može i ucena: aha, nisi to uradio, onda nećeš dobiti obećanu nagradu.
– Treći vaspitni model je prezaštićavanje deteta od rada: neka, sine, mama će; škola ti je teška, ajde lepo preko veze da dobiješ dobru ocenu. Deca, prezaštićena od rada, reda, života, postaju užasna, pa mi roditelji često govore: „Ne mogu mu ništa, valjda će, kako raste, biti bolje.“ Znači, puštamo da sve ide anarhično, a kada vreme prođe i dete postane agresivno i pohlepno jer ga stalno uslovljavaju, lenjo telom, nesvesno, bezosećajno, roditelji kažu: „Ma kako, sve sam mu dao, a on meni tako vraća.“
– Četvrti model je verbalizam, prazne reči, kada od nekoga tražite da bude moralan, pošten, dobar, vredan, ali u nemoralnim, autoritarnim uslovima. To su prazne reči, ono čuveno: ajde, sine, lepo da razgovaramo! Skrenete detetu pažnju na to da nemate novca, a ono vam opet traži, ili da već ima 12 godina, a ništa ne radi u kući. Dete vas, naravno, ne razume jer ste ga do juče prezaštićavali, donosili mu hranu u krevet, puštali da ništa ne bude kako treba.
– Peti model je zloupotreba, ali imitatorskog oblika učenja. Tu se misli na zloupotrebu koja je najjača u negativnim virtuelnim i auditivnim sadržajima. Upotreba bi bila kada dete imitira dobre stvari, ali današnja porodica je u kandžama virtuelne i auditivne stvarnosti koja nudi potpuno negativne sadržaje, i jasno je da je to imitiranje nakazno.
U nastavku: Dete nisu pitali da li hoće na presto
