Ako nemamo takvu praksu da bar povremeno pohvalimo dete i njegove dobre osobine, vremenom će ono o sebi steći vrlo loše mišljenje. Misliće da je bezvredno i beznačajno. Neće znati da ceni svoje vrline, neće moći da oseća samopoštovanje. Sa tako lošom slikom sebe, mladi čovek će se teže prihvatati zadataka i teže uspostavijati kontakte sa ljudima — jer će se osećati nesposobnim, neće imati dovoljno samopouzdanja.
Često primetimo ponašanje koje priželjkujemo kod deteta, ali ga zaboravimo pohvaliti. U tom slučaju dete ne zna da li je to ponašanje dobro ili ne. Izrečena pohvala trenutno raspršava svaku sumnju, jer dete vidi da su njegovi mama i tata zadovoljni i ponosni na njega svaki put kada se ponaša na određeni način. Tada ga oni zagrle, poljube i pohvale. Za jos veće iskazivanje roditeljske naklonosti i ljubavi dete je spremno da se jos vise potrudi.
Dokle da hvalite dete?
Pohvaljivanje detetovog ponašanja dovodi do toga da se dete češće ponaša na određeni način, a često ponovljeno ponašanje polako postaje detetova navika. Taj način ponašanja postaje karakterističan baš za to dete, tako da možemo reći da dato ponašanje postaje deo detetovog karaktera odnosno ličnosti.
Tada više nije potrebno pohvaljivati ponašanje, ali je uvek dobro podsetiti dete da mi o njegovoj ličnosti mislimo pozitivno. Proces pohvaljivanja nikada ne prestaje. I nakon što je dete usvojilo neka pozitivna ponašanja zbog kojih ga više ne hvalimo, tokom odrastanja uvek postoji neko novo pozitivno ponašanje koje je potrebno usvojiti. Ovi procesi se smenjuju.
Glavna funkcija pohvala nije samo da stabilizuju odredeno ponašanje, već prvenstveno da odnos između nas i druge osobe, u ovom slučaju deteta, definišu kao pozitivan. Pohvale održavaju pozitivan međuljudski odnos, a upravo pozitivan međuljudski odnos
čini da smo ljudima važni i da oni žele da učine neke neprijatne stvari samo da bi nama bilo prijatnije. Na ovaj način se postiže pravo poštovanje i postaje se pravi autoritet.
Mogu li preterati sa pohvalama?
U svemu se moze preterati, pa i u pohvalama i nagradama. Postoje dve osnovne greške koje dovode do pada vrednosti ili inflacije pohvala.
Prva greška je davati preterane, dakle nerealistične pohvale. Neki roditelji smatraju da se moraju stalno oduševijavati detetom i njegovim postupcima kako bi ono bilo sigurno da ga zaista vole.
Nerealistične pohvale dovode do detetove iskrivijene slike o sebi, što može biti izvor problema, pogotovo u susretu sa vršnjacima. Često je rezultat da deca prestanu da veruju roditeljima i njihovim subjektivnim pohvalama: „Ti to meni kažes zato što si moja mama.“
Druga greška je upućivati povale preterano često. Problemi nastaju kada se dete navikne da je stalno pohvaljivanje normalno stanje i pita se šta nije u redu sa njim kada ga vaspitačica u vrtiću ne pohvaljuje stalno. Zbog toga i u pohvaljivanju treba naći meru. Decu treba često pohvaljivati, ali ih ne treba „gušiti“ pohvalama.
NAGRADA
Materijana nagrada je nešto opipljivo. Dete nagrađujemo materijalnom nagradom za ponašanje ili skup ponašanja koja su dovela do konačnog rezultata.
Materijalnom nagradom nagrađujemo i određeno ponašanje koje ukazuje na velik napredak deteta.
Četvorogodišnja Andelina je išla kod zubara i insistirala da je u ordinaciju uvek prate roditelji. Roditelji su je podsticali, govorili da je već dovolino hrabra i samostalna da na sledećm odlasku uđe u ordinaciju sama, i zato su joj za nagradu obećali novu igračku.
Ugodnost je nešto što dete želi, neka privilegija; nikako neka nužna potreba koju mu i inače moramo zadovoljiti („A za nagradu, večera!“). To može biti gledanje crtaća ili filma, izlet po njegovom izboru, gledanje predstave u cirkusu, emisije na televiziji, veći džeparac itd.
Petnaestogodišnji Ivan tokom nedelje kod kuce obavi dogovorene obaveze (usisa stan, opere sudove, ima urednu sobu), pa zato roditelji udovolje njegovoj želji da u petak uveče izađe sa prijateljima.
Kada obećati nagradu
Kada hoćemo da dete podstaknemo na neko novo ponašanje, tada mu obećamo neku konkretnu nagradu. Možda smo to upotrebili da bismo sprecčli detetova glasna moljakanja da mu kupimo to i to kada smo išli sa njim u radnju. Kod vrlo malog deteta, koje misli da odmah mora dobiti sve što vidi, ova metoda možda jož i nije tako uspešna, ali kod malo veće dece vredi pokušati.
Idemo u radnju i kupićemo samo ono što nam treba. Od tebe očekujem da ne moljakaš za slatkiše. Ako ovog puta to uspeš, za nagradu idemo na lutkarsku predstavu.
Ako smo detetu obećali konkretnu nagradu, a ono se ponašalo u skladu sa našim zahtevima, mi dato obećanje moramo i ispuniti, – inače nam dete sledeći put neće verovati i ostaćemo bez jednog od uspešnijih vaspitnih pristupa. Ako roditelji iznevere obećanje, to je veoma traumatičan doživijaj za dete i narušava njegov odnos prema roditeljima. Tokom psihoterapijskog rada sa odraslima često otkrivamo da veoma dobro pamte neku situaciju iz ranog detinjstva u kojoj su shvatili da se ne mogu osloniti na reči svog roditelja. Za dete je to strašno iskustvo.
No, ne upotrebljavajmo to prečesto i ne zasipajmo dete nagradama za svaku sitnicu. Malo dete možemo nagraditi za manje stvari: tako se pre odlaska lekaru mama dogovori sa Mašom da će hrabro i bez vrištanja podneti vakcinaciju, a nagrada koja je čeka jeste voćni kup. Tinejdžer dobija konkretnu nagradu kada postigne cilj u koji je duže vreme ulagao trud, kada bude uporan, postigne bitniji napredak ili uradi nesto posebno. Ako svog tinejdžera zadužimo za red i čistoću u njegovo sobi, pohvalimo ga što ima urednu sobu. Time mu dajemo na znanje da smo primetili njegov trud, mada konkretna nagrada u toj situaciji nije potrebna. No, ako se kada usisava svoju sobu seti da usisa i ostatak stana, možemo ga i konkretno nagraditi.
Kada je ponašanje primereno njegovoj starosti, ili kada mu željeno ponašanje pređe u naviku, nije više potrebno posebno nagrađivati dete.
Dvogodišnjaka nagradimo kad obavi nuždu u nošu, to sa petogodišnjakom više ne radimo, jer se od njega u toj starosti očekuje da sam kontroliše svoje potrebe. Srednjoškolca ne nagrađjemo što redovno odlazi na časove, ali možemo da nagradimo poboljšanje određenog ponašanja: ako mladić koji neopravdano izostaje sa časova nedelju ili dve dana nema više neopravdanih izostanaka, može dobiti nagradu kao što je odlazak u bioskop.
Pročitajte i: Moje dete je danas bilo dobro. Šta da uradim da bude dobro i sutra
Odlomak iz knjige „Mala knjiga za velike roditelje“ Zorana Milivojević.
