Ušla sam baš i trenutku kad je hteo da zaplače, tako da možemo da kažemo da prvi dan vrtića nije plakao i da je sve prošlo super! 🙂
Ali, avaj! Drugi dan je bilo katastrofa. Nije hteo da ide, jedva je ušao, plakao je na sav glas i vaspitačica ga je uzela u naručje i meni rekla da odem, da će biti sve ok. Čim su se vrata zatvorila i meni su krenule suze. Kako mogu biti ovako grozna majka i terati dete da ostaje tamo gde mu se ne ostaje??!! Kada sam zašla iza jednog stuba, zamolila sam tetkicu koja je tuda prolazila da ode da pogleda da li Andrej plače. Objasnila sam joj kako izgleda i šta ima obučeno. Vratila se posle minut i rekla mi da ne plače, ali da jeca. Uhhhh.
Opet sam sela u isti kafić i čekala da prođe sat vremena. Sad mi je bilo mnogo teško, znala sam da je uznemiren. Pomisao na to da on sada pati i da se pita da li će mama opet ikada doći (što ih najviše muči u vrtiću u ovom uzrastu) mi je bila nepodnošljva.
Nekako je prošlo tih sat vremena i ja sam jurnula po njega. Kada sam ušla u učionicu dosta dece je plakalo okupljeno oko vaspitačice, a ona je jednu devojčicu držala u naručju, a sa ostalima razgovarala i tešila ih. Ugledala sam mog mališana, oči su mu bile skroz crvene od plača. Kada sam ga pozvala, prišao je i rekao: „Ovo je mnogo teško!“. U tom trenutku, srce mi se razbilo na milion sitnih parčića.
Ceo taj dan razmišljala sam da odustanemo od vrtića, da nastave da ga čuvaju bake i deke. No, ipak, nakon razgovora sa svojim prijateljima čija su deca već izvesno vreme išla u vrtić, shvatila sam da ne treba da odustajemo, da je tako samo na početku, a da kasnije trčeći ulaze u zgradu.
I tako, eto, dve godine kasnije, pravo je uživanje gledati ga kako opušteno ulazi i kako mu drugari i drugarice trče u susret i grle ga. Njegovo privikavanje trajalo je dobrih devet meseci, od septembra do maja. Nije bilo većih problema, lako se privikao na kolektiv, ali je tih devet meseci svako jutro plakao na rastanku i uvek mi je bilo teško da ga ostavim. Da ne pričamo o tome da je malo-malo bio bolestan, kao i da je bio najmlađi u grupi što u tom uzrastu nije lako, jer je velika razlika između dece koja imaju tri i četiri godine, a on je u grupi imao nekoliko mališana koji su skoro celu godinu bili stariji od njega. Ali, dobro, stigao je maj, devet meseci nakon polaska i sve je to nekako nestalo, „kao rukom odneto“. Odjednom su počeli pozivi na rođendane, deca su bila manje bolesna, ulazio je veseo i raspoložen.
Moj bata je sad već veliko i iskusno vrtićko dete :-). Ulazi samouvereno i pronašao je svoje mesto u toj grupici i drugare i drugarice sa kojima voli da se druži.
Na početku treće Andrejeve godine u vrtiću, podeliću sa vama nekoliko stvarčica koje vama i vašem detencetu mogu pomoći prilikom polaska u vrtić, pa bacite pogled ako ste zainteresovani:
