Piše: Jasna Džudželija
Andrej je u vrtić krenuo sa dve godine i devet meseci. Do tada su ga čuvale bake i deke, naizmenično, jedan dan jedni, drugi dan drugi. Bake i deke, uključujući i prabaku (moju baku), su nam suvo zlato i ja ne znam kako se snalaze ljudi koji nemaju bake i deke koji mogu da čuvaju unučiće. Uglavnom, Andrej se nauživao sa bakama, dekama i prabakom, kao pravi mali princ. Svako jutro kad smo ga dovozili, bake i deke su prvo prostirale crveni tepih :-), a zatim su dolazili sati maženja, uživanja, učenja i činjenja. I moji roditelji i baka i suprugovi roditelju su divni ljudi, nežni, pažljivi i puni ljubavi i ja sam najsrećnija kada ih gledam kako se raduju našoj deci, svojim unučićima.
No, septembra 2014. došlo je vreme i za Andrejev polazak u vrtić! S jedne strane bila sam jako pozitivno uzbuđena i baš sam se radovala novom poglavlju u našim životima, dok sam s druge strane bila uplašena kako će to sve da bude i kako ću ja sada potpuno nepoznatim ljudima da ostavim nešto najvrednije na svetu.
Tog prvog dana vrtića, svečano smo se obukli i stavili na leđa mali ranac. Uh, moja mala beba mi je odjednom delovala kao veliki bata 🙂 Stigli smo do vrtića i stepenicama se popeli do prostorije u kojoj ce biti Andrejeva grupa. Mislim da mi srce nikad nije tako lupalo. Ali, nisam dozvolila da Andrej vidi bilo šta na mom licu osim osmeha. Na vratima su nas dočekale divne, nasmejane vaspitačice i Andrej je ušao. Nije plakao, baš je bio radoznao i želeo je da uđe u sobicu i vidi šta ima i šta se dešava. Naravno, dugo pre polaska smo mu objašnjavali šta je vrtić, kako će on tamo biti bez mame i tate, ali sa vaspitačicama i drugarima i kako ćemo mi kasnije doći po njega kad se izigra. Vaspitačici sam izdiktirala broj mobilnog, „za svaki slučaj“, i otišla. Naravno, čim sam izašla krenule su mi suze. Sela sam u obližnji kafić da popijem kafu i nekako sačekam da prođe sat vremena koliko sam se dogovorila sa vaspitačicom da ostane.
