Piše: Vesna Smiljanić Rangelov
Igra poverenja je nastala iz nepokolebljive mamine rešenosti da se ako ne prekine, a ono bar adaptira porodična borilačka veština – kad se tata i deca prevrću po kućnom inventaru a mama lebdi iznad njih u pokušaju da se makar nešto ne prospe, ne razbije…
Igra se na maminom i tatinom krevetu, koji i inače služi kao trambolina.
U igri učestvuje najmanje dva člana porodice. Mogu da učestvuju svi, i u tom slučaju se prave sve kombinacije jer se na bojnom polju može nalaziti najviše dvoje, dok ostali navijaju i čekaju na svoj red.
Igra se tako što jedan igrač leži raširenih ruku i raširenih nogu i ne sme da se mrda. Drugi igrač stoji malo izvan zamišljene linije koja spaja stopala ovog koji leži (otprilike na četvrtom temenu kvadrata čije bi dve stranice bile noge „ležača“). On takođe mora da stoji u mestu, ali sme da se klati i proizvodi raznorazne zvuke izigravajući meteor koji će se svaki čas obrušiti. Cilj igre je da se meteor sruši (tj. klekne) na brisani prostor između nogu ležećeg igrača, tako da ga nigde ne dodirne i da ležeći igrač ostane potpuno miran. Deluje lako, ali nije baš. Prvo i prvo, onaj koji leži mora imati poverenje da mu „skakač“ neće naskočiti na stomak, a ovaj koji se obrušava mora imati poverenje da „ležač“ neće refleksno skupiti kolena te da se meteor neće razlupati o hridi. Tatama je vidno teže, zbog Frojda.
Igra ima nekoliko varijacija. Kada se usavrši osnovni oblik, može se preći na padanje u zagrljaj, obrušavanje vezanih očiju, odnosno zavezivanje očiju „ležača“, pa čak i ekstremni sport – skok uvis i sunovratno dočekivanje na dupe.
Igra se bez kaciga za glavu i maski za hokej, na bilo kom delu tela. Bez obzira na to, do sada kao posledica nisu zabeležene čvoruge ni istanjivanje živaca, za razliku od onog prevrtanja sa početka priče
