Kakva pravila roditelji tinejdžera postavljaju u drugim oblastima?
Džon: Opisuješ fazu adolescencije slično kao fazu u kojoj je dete od prve do treće godine. Tokom te faze najvažnije je da roditelji povuku jasne i čvrste granice. Koliko to važi za adolescente?
Robin: Strašno je važno da adolescenti osećaju da su stavovi njihovih roditelja stabilni i čvrsti. Oni se spremaju za još veću nezavisnost — nezavisnost od porodice. Umesto tatine podrške da olabave vezu sa majkom, sada im je potrebna podrška van porodice — posebno od prijatelja — da olabave vezu sa oba roditelja. Pokušavaju da uspostave svoj novi, odvojeni identitet i da se osećaju sigurno u njemu. A veoma zdrav način da to rade jeste da se bune.
Džon: Dakle, potrebno im je da se bune protiv nečega? Jasne granice na kojima mogu da oprobaju svoju snagu?
Robin: Baš kao mala deca, i iz sličnih razloga.
Džon: Dakle, roditelji im opet pružaju sigurnost povlačeći granice?
Robin: Apsolutno. Ne smemo zaboraviti koliko nesigurni i promenljivi mogu da budu tinejdžeri. Jednog trenutka su puni samopouzdanja, zahtevaju slobodu i nezavisnost i odbacuju sve roditeljske stege; a sledećeg su nesigurni, bespomoćni i traže podršku i ohrabrenje. U izvesnom smislu, oni su odrasle osobe u jednom trenutku a deca u sledećem. To je veoma uznemirujući period, pa su im potrebne čvrste, stabilne smernice.
Džon: Izgleda da se roditelji osećaju kao da su kroz to već prošli.
Robin: U stvari, imaju sreće ako jesu prošli! Ako nisu postavili jasne granice u ranoj fazi, biće mnogo teže sada kad su deca veća i jača. Ali to se mora uraditi, čak i ako je život privremeno postao pravi pakao!
Džon: Dakle, pored čvrstih kućnih pravila, šta roditelji mogu da učine da podstaknu osamostaljivanje dece?
Robin: Treba da podstiču njihova interesovanja i aktivnosti van kuće. A u kući, da im daju prostor gde mogu da imaju slobodu bez nepotrebnih stega – na primer, u njihovoj spavaćoj sobi. Svaki tinejdžer će manje-više izvršiti jednostranu objavu nezavisnosti i svoju sobu če proglasiti slobodnom zonom, nepogrešivo drugačijom od ostatka kuće. I to je u redu. Ali u zajedničkim delovima kuće koje moraju da dele s roditeljima i braćom i sestrama, važno jc da roditelji insistiraju na razumnom socijalnom ponašanju – na primer, da ne usvinje kupatilo, da pomažu u kućnim poslovima.
Džon: Sećam se da si jedanput rekao. „Ni u paklu nema takvog besa kao u tinejdžerke koja je naterana da pomogne u pranju sudova.
Robin: „…koju je otac naterao.“ Taj deo si zaboravio. U izvesnoj fazi terapije, na pasivnog oca, koji „samo želi miran život“ njegove kčeri tinejdžerke sručiče reke ključalog prezira i prekora. „I što je najgore, vikaće sve dok ne stignu do poslednje tačke optužnice, do smrtne kazne, „ČAK nas nisi naterao ni da operemo sudove!“
Džon: Dakle, tinejdžeri, u stvari, žele kućna pravila. To im makar daje razlog da kukaju.
