Negde iznad njenog krova, plutao je nebom maleni beli oblak i šapnuo prolazniku posmatraču onu njegovu čuvenu i večnu istinu – Čovek je mlad dok mu je majka živa.
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto
Bio je mornar.
Voleo je ljude jer je u opisu njegovog posla da bude društven kako ne bi, tokom dugih perioda izolacije na brodu, pravio probleme.
Bio je mornar.
Poznavao je postupke spuštanja i upravljanja čamcima za spašavanje. U nekoliko navrata je, suočen sa velikim silama mora, spašavao živote svojih drugova mornara.
Bio je mornar.
Umeo je dobro da čita kompas i nasluti poziciju broda po mirisima koji su dopirali sa kopna.
Bio je mornar i umeo se družiti, spašavati i uvek odlučno predvideti dalji pravac kretanja.
Ipak, tog popodneva stigao je pomalo drugačiji u svoj stan na drugom spratu žute kuće koju su meštani po njemu nazvali “Marinerova žuta”. Nije svratio u riblji restoran da se druži i pojede vruću riblju čorbu. Nije imao volje da klincima iz kraja ispriča sočne mornarske priče o gusarima i dalekim zemljama. Nije smogao snage ni da se javi lepoj Jeleni koja ga je danima iščekivala pored frižidera sa sladoledima za kojim je radila.
Vukao se sa rancem na leđima bezvoljan i trom i po prvi put u životu nije umeo odrediti svoj pravac kretanja.
Tokom odsustva, primio je pismo u kome mu je šturim rečima saopšteno da ga mama neće sačekati kada se vrati sa broda. Pismo je stiglo nekoliko dana pred njegov 21.rođendan.
Dok se bezvoljno peo stepenicama koje su vodile ka stanu, sećao se svojih dečačkih obećanja da će jednog dana završiti školu i postati kapetan. Setio se maminih kritika na račun njegovog neozbiljnog udvaranja prodavačici sladoleda umesto da se ženi kao drugi momci. Setio se koliko mu se nije žurilo ama baš nigde na svetu jer je znao da ga mama kod kuće svakako čeka.
Svukao je sa sebe bele pantalone i znojavu majicu na pruge i oprao ih velikim kamenim sapunom u crvenom lavoru. Otvorio je žaluzine i nag stao na tople zrake zalazećeg sunca.
Tako nag, bez prugaste majice i majke, znao je da više nije mornar i da je preko noći porastao do kapetana.
Par metara dalje od “Marinerove žute”, stajala je ponosno, okupana suncem, kuća Ive Andrića u Herceg Novom. Negde iznad njenog krova, plutao je nebom maleni beli oblak i šapnuo prolazniku posmatraču onu njegovu čuvenu i večnu istinu – Čovek je mlad dok mu je majka živa.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: MAMA
Odbijam da se zahvaljujem svojoj porodici za pomoć u kući – a trebali biste i vi!
Piše: Džema Hartli "Hej, možeš li da mi pomogneš da pripremimo decu za spavanje?" upitala sam svog supruga. Vreme za spavanje svake večeri nastupa u isto vreme, a sa troje...
Manite se “idealne mame”. Za našu decu dovoljno je naše obično ljudsko srce
Sigurna sam da neću napisati baš ništa novo. Ali, ipak, da ponovim. Nema šanse da u sebi proizvedemo onaj osećaj , da smo sasvim u redu, da smo dovoljno dobri,...
Majčinstvo u 20/30/40-im: Ivona Jovanović
O meni Po profesiji sam novinar, komunikolog i PR, i iako sam se bavila raznim poslovima od svoje 16. godine, u duši sam zaljubljenik u putovanja, i to je moja...
Izvini drugarice što sam rodila dete
Pišem tebi koja si mi i dalje draga, a koja si me otpisala onog trenutka kad sam postala mama: Draga moja, Izvini što ti više nisam zanimljiva mada sam i dalje...
Nema komentara.