Jeste, i ja ću o poplavama, da vas na vreme upozorim. Kao prvo, nemoguće je skoro ih zaboraviti, kao drugo, bliski rođaci su mi jedva umakli pred vodenim besom i kao sasvim treće ali ništa manje impresivno, ta ista poplava je prvo odložila a odmah zatim i zabiberila rekretivnu nastavu….
Piše: Jasmina Jovanović
Jeste da je deci bilo krivo zbog odlaganja takozvane nastave u prirodi, bili su baš razočarani i svi od reda sa mišlju –Pa, dobro nije tamo poplava, mogli smo baš da odemo!
Ali deca nisu videla razmere i shvatala sveobuhvatnost nesreće koja je zadesila Srbiju. Što reče jedan novinar –Katastrofa je eufemizam za ono što je zadesilo Obrenovac. I verovatno sve druge ojađene gradove. Deci jeste bilo žao, ali nama je bilo sasvim normalno da bude odložena u tom nenormalnom stanju.
“Osetivši kolebanje i zebnju roditelja, srebroljupci iz agencije su rešili da sazovu veoma vanredan roditeljski sastanak, ni manje ni više, nego u subotu!”
Destinacija koju su nam ponudili je bila Rudnik. Nekad čuveno dečije odmaralište i oporavilište. I mi smo odmah pristali. Imali smo dobre razloge, i mogli smo to da otplatimo na rate. Nikad nisam bila jedna od onih roditelja koji će cepidlačiti oko toga kakav je smeštaj. Ne, tu sam skroz trezvena, jer ako je to mesto bilo samo pristojno u vreme kada sam ja išla na rekreativne nastave, a pri tom nikad nisam čula da je kompletno renovirano, mogu samo da zamislim kako izgleda. Ali ni to ne radim, ne zamišljam ga. Dete ili pustim ili ne pustim. Ne gunđam naknadno kao neki roditelji, koji pristanu među prvima da pošalju dete, pa onda zlostavljaju druge roditelje sve u stilu – Jao, jadna naša deca, gde smo ih pustili, priča meni svastika našeg kuma kad je njeno dete tamo bilo… Ne, to nije moja priča. Isto tako, ta famozna, astronomska cena. Ne analiziram je, jer tako gubim vreme. Dragoceno vreme i već ofucane živce. Nema filozofije. Ako imam para, dete ide, ako nemam – ne ide.
Prvi put da sam post festum krenula da gunđam, bilo je ove godine. Rečeno nam je da se tamo voda kupuje jer su “stare cevi“. Nedelju dana nakon pristanka i uplate prve rate, saznadoh da je šifra „stare cevi“ u stvari lozinka za nenormalne količine veoma štetnog i kancerogenog arsena u vodi. U trenutku postadoh i ja štetna po zdravlje – onih koji su me slagali. Znači, od nekadašnjih oporavilišta postadoše trovališta! Informacija proverena, jedan od onih zavoda za javno zdravlje i vest koju su svi mediji objavili!
Gunđala sam i sebi u bradu, i javno, pisala mejlove i zvala nadležne ustanove ali, kao i uvek kad je reakcija zakasnela , i ovaj put je bilo – prekasno. Sve dogovoreno, ugovor potpisan, nikog nije briga, dali smo prvu ratu… Samo sam se podsetila zašto se više ne unosim u slučajeve – uvek bude kasno i bez efekta.. Dobro, mislim se ja, cisterne za kuvanje hrane su kod odmarališta (valjda ) a deca neka kupuju „fabričku rosu“. Smiri se, kažem sebi. I nekako se smirim.
“Čak nam je i predsednik opštine Gornji Milanovac pisao, sve u stilu – Opušteno, dragi roditelji, odmaralište još uvek postoji.”
Ali španska serija od rekreativne se nastavlja. Sasvim opravdano i očekivano, bila je odložena zbog vanrednog stanja. I zbog trodnevne žalosti. Zbog opšte nenormalne situacije. Ali mi, roditelji, priželjkivali smo da bude odložena do daljnjeg. Dok se malo Srbija ne osuši i zagreje stare kosti. Dok prestanu da rade klizišta, kojih provereno ima baš na Rudniku. I kad put ka Rudniku ne prestane da se odranja. A odranjao se, provereno.
Osetivši kolebanje i zebnju roditelja, srebroljupci iz agencije su rešili da sazovu veoma vanredan roditeljski sastanak, ni manje ni više, nego u subotu! Da bi koliko već u ponedeljak mogli da nam decu lansiraju preko odrona i klizišta na Rudnik. Da se ne baci.
Otišli smo na roditeljski ne sluteći kakvi nas zapleti i nezaboravne izjave tamo čekaju…
Naravno da smo prvo tražili odlaganje odlaska, ali nam odgovoriše da ne može, jer su sve smene pune. U prevodu – posećenost je maksimalna, čista ekskluziva. Bili smo u startu ucenjeni – ili idete sad ili nikad. Onda je krenulo ubeđivanje roditelja, čitali su nam razna pisma i razglednice od nekih kojima treba da verujemo. Čak nam je i predsednik opštine Gornji Milanovac pisao, sve u stilu – Opušteno, dragi roditelji, odmaralište još uvek postoji. A sve tako nekako šturo i neuverljivo, što bi se reklo – po službenoj dužnosti. Iz tih papira, odmaralište je izgledalo bajkovito .Suviše bajkovito da bi bilo istina.
Čak i onaj zlokobni arsen je poplavljen i nema ga više! Da, da dragi moji. Arsen se u vodi javlja samo u sušnom periodu i sada je “evakuisan“ u sušne predele, a Rudnička česmovača je čista ko roditeljska suza!!! Tako nam pisao neki dasa iz nekog tamo vodovoda. Čak i neki čika iz SUP-a nas je uveravao kako je sve „kul“, tamo na tom Rudniku. Siti su nam se načitali ovi srebroljupci iz agencije, i siti nas ispozdravljaše neke budže, da izvinete, iz tog Rudničkog kraja. Roditelji malko već omekšali od silnih razglednica i pozdrava, ko pihtije na suncu. Kad odjednom, ustaje jedan naočit tata i kaže – Ma, sve je to super, ’ajde da Vam verujemo, ali recite Vi nama kako mislite tamo da stignete, helikopterom možda?
“Roditelji već urliču. A premudri čelnik agencije, ‘ladan ko taština duša ustaje i kaže -Ma koji AMSS! Pa oni su samo savez. Šta oni znaju. Ne bismo mi ugrozili Vašu decu. Ko još njih sluša.”
Srebroljupci iz agencije se beče, ne razumeju pitanje. – Da, gospodo, – opet će naočit tata – pre sat vremena sam zvao Auto moto savez Srbije i pitao da li su prohodni putni pravci prema Rudniku. Rekli su mi da je samo jedan od tri moguća puta ka Rudniku bezbedan, kada se radi o odronima… Ali i taj samo za putnička vozila i vozila do pet tona težine, a koliko ja znam, autobusi imaju od 20 do 30 tona! završi naočit i obavešten tata.
Aha! -graknuše ponovo roditelji, – znali smo da nas opet nešto lažete.- I tu već kreće priča uglas gde niko nikog ne čuje….
Direktor škole uzima telefon, uključuje spikerfon i zove već pomenuti AMSS. Ljubazna cicika sa druge strane žice i ne sluti da upravo prisustvuje roditeljskom sastanku i to u subotu! Sve što smo već čuli o putnim pravcima ka Rudniku biva nam potvrđeno. -Da, ima odrona na putu, i ne, ne preporučuju autobusima te predele do daljnjeg. – zaključuje ona.
Roditelji već urliču. A premudri čelnik agencije, ‘ladan ko taština duša ustaje i kaže -Ma koji AMSS! Pa oni su samo savez. Šta oni znaju. Ne bismo mi ugrozili Vašu decu. Ko još njih sluša.
Ja u šoku. To je onaj isti AMSS koji zovemo kad po kijametu krećemo na put. Onaj savez kome je posao da znaju svaku deonicu puta, na kraju onaj isti savez koji zovu svi mediji sa nacionalnom frekvencijom i bez nje, da im kao merodavna služba, kažu stanje na putevima!!! A ovaj premudri kaže ma koji savez!
Rekoh Vam da je roditeljski bio španska serija, i ako mislite da je ovo vrhunac radnje, i da će sad roditelji lepo da srede ovoga što ne priznaje Auto moto savez Srbije i da svoju decu ostave kod kuće – varate se. Ili niste gledali ni jednu telenovelu.
Premudrog (poznatijeg kao srebroljubivi iz prethodnog pasusa), spasio je Baja u gaćama koji je upao na roditeljski sastanak! Da, dobro ste pročitali. Da bi Vam bilo zanimljivije možemo Baju zvati Hose-Armando.
Hose Armandu, u šorcu prekratkom i za plažu, dosadilo ja da ženu čeka u kolima dok se završi taj špansko-roditeljski sastanak. Papuča ga nažuljala a u kolima pripeklo. Pošto je sms porukama, koje mu je supruga slala, bio upoznat sa svim epizodama sastanka, bio je rešio da nam prekrati muke, i da vodi ženu kući. Hose Armandu je samo šorc bio nepristojan, inače, on je bio jedan sasvim pristojan čovek. Ušao je i izvinio se što prekida linč premudrog, predstavio se i rekao da je on vozač autobusa, i da i njegovo dete treba da ide na rekreativnu. -Ljudi moji- kaže on nama- ja svaki dan baš tim predelima vozim autobus. Po najvećoj kiši išao sam i u Valjevo, i u Šabac i na Rudnik. I jeste, svašta sam video, ali odroni ka Rudniku su skroz zanemarljivi, uvek ih tu ima, put je bezbedan. Ja nemam razlog da vas lažem, i moje dete treba da putuje.
Par sekundi je vladao tajac, a onda su roditelji radosno uskliknuli -Neka idu deca!
Jeste, svi su bili radosni ali pravi srećnik je bio sasvim sigurno premudri iz agencije. Em ga nismo linčovali, em će zaraditi pare!
I kao i u svim serijama, srećan kraj je bio zagarantovan. Hose Armando je odveo kući svoju heroinu na subotnji ručak, a mi sporedni likovi krenusmo kući razdragani da pakujemo svoju decu. Samo još da živimo srećno do kraja svoga veka….
I da nam se deca vrate živa i zdrava ….
P.s. Po sasvim istinitom događaju.
Pročitajte još i: Sve što treba da znate kad planirate letovanje s decom
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Šarčević: Besprekorno organizovana onlajn nastava, obuhvaćeno 99 odsto učenika
Ministar prosvete Mladen Šarčević izjavio je danas da je taj resor „besprekorno organizovao“ onlajn nastavu tokom epidemije korona virusa, navodeći da je nastavom bilo obuhvaćeno 99 odsto srednjoškolaca i 99,3...
Jednakim platama u prosveti načinjena je velika nepravda
Piše: Sneana Golić, pedagog Stara priča. U školovanju dece najvažniji je trougao učenik-nastavnik-roditelj. Tu se kule budućnosti grade i ruše. Od čega zavisi koliko će visoka biti kuća vaspitanja...
Srednja škola postaje obavezna, kao osnovna
Ministar prosvete Srbije Mladen Šarčević predstavio je Okvir Strategije razvoja srednjeg obrazovanja i vaspitanja i celoživotnog učenja do 2027. Tom prilikom istakao da bi najveća promena trebalo da bude obavezno...
“Neću da budem mačak!”: Iskustvo jedne mame sa nastavom na daljinu
Pandemija COVID19 mi je, kao i drugima, unijela dječiju školu u kuću i nametnula još veću ulogu u obrazovanju svoje djece. Ne žalim se, nije mi teško, odgovorno sam se...
JA poslala decu nisam, a nije ni vecina onih koje poznajem, na nasu veliku zalost ono sto je tuzno da tuznije ne moze biti je razocarenje i ne razumevanje ucitelja i skolskog kadra. Razumem ja i agenciju i hotel i vozaca autobusa, ali ucitelji koji se busaju u grudi tvrdeci da su nam deca bezbedna eee to je zabrinjavajuce. Ne razumem u cemu je bio problem da se kaze da se sve odlaze do septembra, da se malo sve smiri, neeee, ima da se trci i juri i pare da se zarade. Ma ni pare mi ne trebaju, moje dete je kuci i trenutno ne razgovara sa mnom jer ja sam kriva sto nije tamo nego ovde, ali je kuci