Roditelji obuzdajte se! To je ipak, samo sport

 Često ono za čim dete juri nije da pobedi iz razloga što je za njega samog toliko značajno biti dobar sportista već iz razloga što videvši koliko to znači roditeljima smatra da onda to zaista mora biti tako značajno. Odraslima je to važno, dakle – i meni je važno.      Jeste li čuli možda […]

 Često ono za čim dete juri nije da pobedi iz razloga što je za njega samog toliko značajno biti dobar sportista već iz razloga što videvši koliko to znači roditeljima smatra da onda to zaista mora biti tako značajno. Odraslima je to važno, dakle – i meni je važno. 

 

 

Jeste li čuli možda za one ljude koji zavedeni pričom da je neko zaradio novac na lak način uleću u nelogične poslove da bi i oni tako isto, pa se onda desi da prokockaju sav novac i ostanu bez ičeg pitajući se kako to da baš njima nije uspelo? Ako nam verujete, slične priče možete često čuti u dečijem sportu, s tim što se tu ne ulaže (samo) novac i imovina već zdravlje deteta.

Slušajući o uspesima sportista, razmišljajući o prospektivnoj karijeri sportiste, roditelj često može biti zaveden idejom da dete upiše baš na određeni sport (nisu slučajno fudbal i tenis, kao najprofitniji sportovi, u Srbiji mahom najpopularnji među roditeljima) sa očekivanjem da ako se dovoljno u dete ulaže ono definitivno može da uđe u red najboljih. A onda, ako dete postane toliko dobar sportista koliko verujemo da može da postane, novac će se brzo povratiti. Na kraju krajeva, pogledajte Đokoviće!

Nemojte misliti da je za takvo razmišljanje potrebno da osoba bude psihopata. Začudili biste se koliko je lako uvući se u tu igru. Počne se sa idejom da su neki sportovi bolji (perspektivniji) od drugih. Uz pomoć trenera koji će (možda pogrešno, a ponekad i sa pravom, teško je reći) uveravati da baš u vaše dete treba ulagati jer je „neverovatni talenat“, roditelj će ulagati pravdajući se da je to reklo stručno lice, a i da on sam, „nije što je njegovo dete“, ali „objektivno“ vidi da je dete nadareno. Ukoliko sve ide kao po loju i dete napreduje, roditelj nastavlja da ulaže sve dok maksimum deteta postane nedovoljan… Onda se traži novi trener, novi stručnjak. I sve se to radi „za dobrobit deteta“, „jer se u dete veruje“. I tako to ide u nedogled. Priča je uprošćena, ali je smisao, pretpostavljamo, shvaćen.

Rizici takvog ponašanja od strane roditelja su preveliki i nedopustivi sa našeg stanovišta.

„Trudeći se da se na silu postignu rezultati, možda i nesvesno – guramo decu u povrede. Naprezanja koja neki sportovi iziskuju, njima nisu prilagođena.“

Krenućemo najpre od najvažnjijeg rizika, a to je rizik po zdravlje deteta. Trudeći se da se na silu postignu rezultati, možda i nesvesno – guramo decu u povrede. Naprezanja koja neki sportovi iziskuju, njima nisu prilagođena. Ne možemo očekivati da su deca sama u stanju da donose odluke o svom zdravlju dok su još mala (zapravo, ponekad to ni odrasli ne umeju.) Iz tog razloga, dužni smo da kao odrasli primetimo kada je dete preumorno, kada se previše angažuje, kada se izlaže riziku da se povredi. Umesto iziskivanja sportskih rezultata, bitnije je da do 12 godine (odnosno do predpubertetskog perioda) detetu omoguće da se pravilno telesno razvija i da razvija svoje motoričke sposobnosti. To se ne postiže ranom specijalizacijom deteta u sport (fudbal, tenis, košarka…). Svaki sport sem atletike, gimnastike i uslovno rečeno plivanja, koji nisu bez razloga nazvani bazičnim sportovima, utiču na razvoj mišićnog disbalansa kod dece u periodu telesnog razvoja. Mišićni disbalans utiče na loše držanje tela, telesne deformitete i telesne tegobe u zrelom životnom dobu. Sportska praksa i nauka u sportu je dokazala kada je potrebno krenuti sa sportskom specijalizacijom da bi se postigli vrhunski sportski rezultati. To za većinu sportova nije pre 9 godine života. Redovno sistematsko vežbanje kroz sportske aktivnosti, je ono što treba da bude prioritet, a ne sportski rezultati.

„Svaki sport sem atletike, gimnastike i uslovno rečeno plivanja, koji nisu bez razloga nazvani bazičnim sportovima, utiču na razvoj mišićnog disbalansa kod dece u periodu telesnog razvoja.“

Dalje, bitno je da shvatimo da potencirajući samo to da se dete bavi sportom, odvraćamo pažnju sa stvari koje mogu biti jednako važne. Kako je sport bio jedina stvar u koju se ulagao, mnogi ukoliko to propadne (dete prestane da se za to interesuje, što je najbenignije, do toga da se dete povredi, što je najopasnije) ostaju bez alternative. Kažu često, ako želiš da budeš najbolji, sport nema alternativu. Međutim, jedno je ako je sport prirodno postao jedina okupacija, a drugo je ako su ga roditelji učinili jedinom okupacijom.

Često pod paravanom da se mora težim putem da bi se uspelo, da se dete mora „malo gurnuti“, na kraju se deca i previše gurnu. Svakodnevni višečasovni treninzi, nemanje oduška i vremena da se dete posveti drugim stvarima, igri sa vršnjacima, i slično, gotovo neminovno počnu da zamaraju dete. Kada situacija postaje takva da dete postaje nezainteresovano za sport, prestane da uviđa smisao u tome i bojkotuje treninge, roditelj ostane začuđen pred takvom „velikom i nelogičnom promenom“ jer je dete „baš volelo sport“.

roditelji na utakmiciLjudi često smetnu s uma neka važna pitanja:

Koliko je dete u stanju da shvati da ga pobeda ne čini nepobedivim, a da ga poraz ne čini gubitnikom?
Koliko je u stanju da shvati da to što je sada izgubilo ne znači da sledeći put neće da pobedi, niti da ga činjenica da nije prvi u nečemu ne čini manje vrednim od druge osobe?
Često ono za čim dete juri nije da pobedi iz razloga što je za njega samog toliko značajno biti dobar sportista već iz razloga što videvši koliko to znači roditeljima smatra da onda to zaista mora biti tako značajno. Odraslima je to važno, dakle – i meni je važno. Kod mališana pobeda vrlo lako biva pomešana sa sredstvom da se roditelj učini ponosnim, srećnim…važno je da se zapitamo kakvu poruku šaljemo deci kada ih „motivišemo“ da pobede? Nama može delovati jednostavno i na tumačenja naših reči možemo reagovati sa „nisam tako mislio“ ali dete ne razume stvari onako kako to odrasli čine. „Učini mamu ponosnom“, za dete vrlo lako može da znači – „Biće razočarana ako ne uspem“. Ono što kažemo često nije ono što dete čuje.

Naposletku, ne možemo a da ne pomenemo i ono nama najinteresantnije (u negativnom smislu) , a to su sukobi roditelja na terenima. Neverovatno je kakve reči su roditelji stanju da izgovore kada se desetogodišnjem detetu ne odsvira faul! Kakve maštovite kombinacije prideva i glagola roditelji znaju da upotrebe kada se svađaju oko toga zašto je njegovo dete u igri udarilo namerno ili nenamerno drugo dete. Ukoliko pak roditelj plaća da mu dete igra, a dete sedi na klupi, trener može vrlo lako postati žrtva nasilja. Verujte nam na reč, ponekad u salama i na terenima, deca postaju najzrelija, a odrasli najdetinjastiji. Kakav primer pružamo deci tim ponašanjem, sasvim je nepotrebno reći.

Roditelji su ti koji biraju klubove u kojima će dete trenirati … Na kraju krajeva dete treba da odrasta uz sportske pedagoge koji su učeni da se bave zdravljem deteta, da razvijaju dečije sposobnosti i da ga uče mnogim veštinama značajnim za život, a ne sportskim trenerima koji su učeni, a i jedino se bave proizvodnjom sportskog rezultata. Treneri treba da se bave stasalom i odraslom decom čija su tela u stanju da podnose fizičke i emotivne napore za rad postizanja sportskog rezultata.

„Kada situacija postaje takva da dete postaje nezainteresovano za sport, prestane da uviđa smisao u tome i bojkotuje treninge, roditelj ostane začuđen pred takvom „velikom i nelogičnom promenom“ jer je dete „baš volelo sport“.“

Kažu nam ponekad da deci predstavljamo „nestvarni život“. Nisu svi u životu pobednici. Mora se „očvrsnuti“, kažu. Zato zameraju našoj ideji da na kraju godine svako dete popnemo na pobedničko postolje može da uči decu nečemu sasvim pogrešno. Mi se naravno, ne slažemo. Ono čemu mi učimo decu, nije da se u igrama, sportu, životu ne gubi, već da gubitak nije ono što te kao osobu određuje i da ako želiš da postigneš dobar rezultat treba da se potrudiš. Ono što takođe učimo decu jeste da se trude da najpre nadmaše sebe same pre nego što za cilj postave da nadmaše druge. Mi ih svake godine nagrađujemo jer su prvenstveno u odnosu na sebe postali bolji, jer su se trudili i vredno radili. Kod nas deca neće zbog toga „omekšati“. Naprotiv, dete će disciplinovano raditi na času, svaki put trudeći sa da bude sve bolje a iz toga će, nadamo se, vremenom proizaći i rezultati. Pritom, rezultat će biti samo sporedna dobit. Cilj nam je da dete uživa u sportu i pravilno se razvija. Na kraju, važno je da se dete uvodi u sport od strane sportskih pedagoga koji su učeni da se bave zdravljem deteta, da razvijaju dečije sposobnosti i da ga uče mnogim veštinama značajnim za život, a sportskih trenera koji su učeni, a i jedino se bave proizvodnjom sportskog rezultata. Treneri treba da se bave stasalom i odraslom decom čija su tela u stanju da podnose fizičke i emotivne napore zarad postizanja sportskog rezultata.

Mi se kroz sport bavimo decom, a deca kad porastu baviće se sportom.

To je naša ideja i naša poruka roditeljima. Deca su naši najveći učenici. Budite pažljivi čemu ih učite.

Ana Jovanović

Psiholog i psihoterapeut u edukaciji

Izvor: pokretzaokret.rs

 

Pročitajte još i: S decom u Štutgartu: Zašto i kod nas ne može ovako?

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Marija Montesori o izgradnji volje kod deteta

Knjiga “Upijajući um” najdetaljnije predstavlja teoriju vaspitanja Marija Montesori do koje je došla višedecenijskim proučavanjem i radom sa decom.

Obavezna putna apoteka – šta mora da sadrži i bez čega se ne kreće na put

Veoma važan deo prtljaga za putovanje svakako je i putna apoteka koju mora imati svaka porodica

Aleksandar Baucal: Učenje ključnih znanja u školi i potrebnih vešina mora biti izbalansirano

Aleksandar Baucal, psiholog sa doktoratom na temu "Struktura implicitnog znanja roditelja o osobinama sopstvene dece" i predavač iz oblasti razvojne psihologije i psihologije obrazovanja dao je svoje mišljenje na temu - veštine koje bi deca trebalo da razviju tokom svog obrazovanja.

Dr Rajović: Besno i razmaženo dete možete dovesti u red samo na jedan način

Dr Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač je Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, postavio je temelje NTC sistema kreativnog učenja.

ZdravoRastimo ,,Sportski dan“ za više od 400 novosadskih osnovaca

Pod sloganom „Igraš ili ne?” na novosadskom stadionu FK Vojvodina „Karađorđe”, više od 400 učenika novosadskih osnovnih škola učestvovalo je u ZdravoRastimo ,,Sportskom danu”, koji u okviru akcije „Nacionalno razmrdavanje“ po drugi put organizuju Savez za školski sport Srbije i kompanija Nestlé Srbija. Ove godine manifestacija je održana kao deo 12. Olimpijskih sportskih igara učenika Republike Srbije, u cilju da doprinese razvoju sportskog duha i zdravih navika kod dece.

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img