Borba oko igranja video-igara večna je, čini nam se. To je nešto što neće nestati i to je nešto što neće prestati zaokupljati decu. Najbolje je to prihvatiti i naučiti kako se nositi s tim. Ovaj psihijatar to zna najbolje jer je i sam gejmer.
Video-igre. To je svet koji mnogim današnjim roditeljima nije lako shvatljiv. I upravo je to razlog zašto se mnogi današnji roditelji ne znaju nositi s postavljanjem granica u igranju, s razgovorom o tome, niti mogu shvatiti što je to tačno što toliko privlači decu tim virtualnim svetovima. I baš zato dolazi do svađa, prepirki, prekomernog igranja, popuštanja u učenju i brojnih drugih problema.
Činjenica je da svet video-igara neće nestati. Niti će klincima dosaditi. Ne možemo ih ignorisati, niti bismo ih trebali u potpunosti pokušavati ukinuti. No, važno je na pravi način donositi odluke i na pravi način pomoći deci da se nauče nositi sa svim što taj svet nosi.
To je jako dobro na svojoj koži osjetio i Alok Kanojia, psihijatar koji umalo zbog igrica nije završio fakultet. Danas je psihijatar koji se bavi prvenstveno upravo ovim problemom i savetuje često kako biti gejmer na zdrav način.
„Kako sam doslovno bio pred izbacivanjem s fakulteta, probudio bih se svaki dan i razmišljao o tome, ‘o moj Bože, padam’,“ kaže dr. Kanojia danas. „To nije problem koji mogu rešiti te sekunde, pa me pusti da odigram igru. I dok sam igrao igricu, prestao sam razmišljati o tome kako si uništavam život.“ To je začarani krug video-igara koji može zarobiti igrače, a to dr. K, kako ga zovu, jako dobro zna.
Zato u svojim videima i u svom radu želi pomoći mladim gejmerima i njihovim roditeljima da nastave uživati u video-igrama, ali na zdrav način. Evo njegovih saveta kako pomoći detetu da ima zdrav odnos s video-igrama, koje deli i na svom Instagram profilu Healthy Gamer.
Podstaknite decu da razmisle kako na njih utiče vreme provedeno pred ekranom/video-igrom
Oboje dece dr. K-a igra igrice. A evo primera kako on upravlja vremenom koje provedu ispred ekrana:
„Recimo da gledamo sat vremena TV u subotu ujutro. Na kraju tog sata, pitam ih žele li prestati? Kažu naravno da ne. Pa gledajte još 30 minuta. Onda pitam: jeste li se u drugih 30 minuta zabavili jednako kao u prvih sat vremena? Je li ovo više ili manje zabavno?“
Nakon tog, odveo bi ih na igralište i postavio slično pitanje: želite li napustiti igralište i otići kući da gledate televiziju ili je ovo zabavnije? Time želi podstaknuti svoju decu da razumeju uticaj uređaja na njih.
„Još jedna važna stvar je davanje izbora,“ kaže on. „Važno je pomoći im da shvate – možete to učiniti sada ili kasnije. To jača njihove frontalne režnjeve jer im omogućuje da odlože zadovoljstvo.“ No, ako se odlučuju igrati toliko da im to ometa svakodnevni život (ocene su lošije, deluju izolovano, ćudljivo, borbeno), tada treba intervenisati.
„Naš pristup u Healthy Gameru je, pre svega, da ne možeš osvestiti sve to zbog nekog drugog. Dakle, osoba koja ima takvo ponašanje mora biti voljni akter u kontrolisanju.“ Dr. K napominje da često preporučuje učenje o suzdržanosti umesto postavljanja ograničenja.
Ali kako pomoći deci da požele da manje igraju igrice? Često su igre beg od stvarnosti, pa je važno ustanoviti postoji li neki drugi problem.
„Podstičemo roditelje da pitaju svoju decu što im se sviđa kod igara. Vaš roditeljski zaštitnički instinkt deluje ovako: ako se vaše dete igra oštrim nožem, maknite ga. Međutim, izazov je u tome što kad ga oduzmemo, ponekad nailazimo na njihov otpor jer zadovoljavaju neke od svojih potreba. Ako razmišljamo o detetu koje je izloženo maltretiranju, svi njegovi prijatelji su na internetu. Dakle, kada im oduzimate igru, ne oduzimate im SAMO igru. Oduzimate im društveni izlaz.“
Možda zvuči vrlo neobično, ali dr. K preporučuje da im se ne oduzimaju igre ili konzole. I važno je reći im da im to nećeš oduzeti. Možeš postaviti ograničenja, ali oni moraju znati da iskrenost u odnosu s roditeljima neće dovesti do toga da im se potpuno oduzme igranje.
Drži se granica ili trpi posledice
Ovo je jako teško, to znamo, ali iz drugih primera znamo da puno upozorenja („još pet minuta!“ ili „Ako to opet učiniš, gasim igricu“), bez stvarnih posledica dete dovodi do pomeranja granica, a ne poštovanja već postavljenih. Tako zapravo učimo dete da igoriše naše reči, jer nema nikakvih posledica. Kažeš mu da prestane, ali ako ne prestane – ništa se ne događa. To je jednako kao kad kažemo: kad kažem da staneš, zapravo ne moraš stati. “Ako stvarno želite da vaše dete bude odgovorno, morate mu dati odgovornost. A to ponekad znači loše ocene ili zaboravljanje stvari. I tako će vaše dete zaista učiti.”
Dodavati, a ne oduzimati aktivnosti
Ako ustanoviš da postoji neki drugi problem, zbog kojeg dete beži u svet igrica, postoji velika šansa da dete zapravo želi rešiti svoje probleme na drugi način, ali ne zna kako. Umesto da im se uskrati ovaj „izlaz“, uvedi mu nove izlaze, poput vannastavnih aktivnosti koji mogu zadovoljiti njihove potrebe bolje od igara. „Što više igrate igrica, vaše društvene veštine sve više atrofiraju. To nikada neće rešiti postojeći problem,“ savetuje dr. K.
Važno je ostati uključen i pružiti podršku detetu. Ako je dete nervozno zbog nove aktivnosti, dogovorite se koliko bi to često trebalo biti. „Ključno je njihovo stvarno uključivanje u proces i stvarno nastojanje da reše probleme koje imaju u životu,“ kaže ovaj gejmer. „Jednom kada počnete živeti životom koji je vredan življenja, gde su vaše potrebe zadovoljene i gde odgovarate na izazove, rastete i imate svoju zajednicu, vreme igranja igrica se jednostavno smanjuje.“
Izvor: miss7mama.24sata.hr