Još samo par dana nas deli od polaska u školu i predškolsko. Nekima će to biti prvi put, a neki već znaju šta ih čeka. I za jedne i za druge, stručnjaci koji rade sa decom su pripremili nekoliko saveta utemeljenih na svom iskustvu:
Tempe Tomas radi već 28 godina sa predškolcima u jednoj američkoj školi i njegov savet je jasan:
„Roditelji, ne govorite im mnogo ranije o školi nego što treba. Posebno ne predškolcima, jer kod njih nije akcenat na učenju. Oni nemaju predstavu o vremenu, već uživaju u sadašnjosti. Govoreći im prerano o školi samo izazivate nervozu i stres.“
Pokušajte da „kao spontano“ udesite da se sretnu na igralištu ili u parku sa svojim budućim drugarima iz razreda. Ali pri tom im ne govorite da će im oni biti prijatelji. Ne, najbolje je ne forsirati dečija prijateljstva. Pustite da se stvari odvijaju svojim tokom.
Dve nedelje pre početka škole, objasnite im da ćete ih tamo ostaviti same, ali i da ćete se sasvim sigurno vratiti. Kada dolazite po njih uvek recite: “Vidiš, vratila sam se!, iako je to očigledno. Tako će oni izgraditi sigurnost.
Kada škola počne i krenete zaista da ih ostavljate, izbegnite roditeljski kliše: “Ja sad idem, ostavljam te ali ću se vratiti, volim te puno i mislim na tebe, čuvaj se …“ jer to može da ih rastuži i obaveže da i oni misle na vas sve vreme. Umesto toga, recite im vedro: “Sigurna sam da ćeš se divno zabaviti. Dolazim sigurno po tebe.“
Isto tako ako vaš predškolac plače, ne sekirajte se previše. Vaspitači i učitelji su naučeni kako da ih zabave i kako da im za čas skrenu pažnju sa vašeg odlaska na nešto zabavno.
Rejčel Strisik, je profesionalna animatorka dece i njen savet je da decu uključite u organizaciju svega oko priprema za školu kada je škola već krenula.
Pokažite im da nemaju služavku i da svoje stvari treba da stave tamo gde im je mesto. Naučite ih da sami raspakuju ranac i „parkiraju“ svoje cipele. Neka sve što je u njihovom vlasništvu bude uredno i tamo gde treba, pa će i oni biti uskoro ponosni što ne moraju odrasle da pitaju: “gde mi je ranac, gde jakna, a gde pernica?“ Ovom navikom ćete i sebi sasvim sigurno olakšati život.
Stariju decu možete na sličan način da organizujete. Naučite ih da sastave kalendar obaveza ili neka nedeljno prave spisak aktivnosti sa satnicom. Tako stiču dobru naviku organizovanja ali i osećaj da uvek imaju kontrolu nad svojim životom.
Denis Danijels, ekspert za razvoj deteta, kaže da je,sem nekih osnovnih stvari kojima treba da naučimo decu, vrlo važno i naučiti ih da uvek vode računa o svojoj bezbednosti.
Učite ih kako se prelazi ulica, da ne idu ivičnjakom suviše blizu ulice, da uvek nose kacigu ako u školu idu biciklom i slične stvari. Isto tako je bitno objasniti im kako da reaguju ako neko krene da ih maltretira, što danas, na žalost, nije retkost.
Prva stvar je naučiti ih da prepoznaju ako neko izgleda kao da je lud ili ljut, i da se klone takvih osoba.
Isto tako, ako im se neko već poznat kao siledžija obrati, da ne obraćaju pažnju na njega, jer je pažnja baš ono što je siledžijama potrebno.
Naučite ih da uvek zatraže pomoć. Neka se uvek u takvoj situaciji obrate učitelju, vaspitaču, drugom roditelju, bilo kome od odraslih koji mogu da ih zaštite. Jer čim se umešaju odrasli, siledžije prestaju sa maltretiranjem iz straha da će biti kažnjeni ili „otkucani“ kod roditelja.
Neprocenjiva je veština znati zauzeti se za sebe. Ne propustite da ih naučite takvoj životnoj veštini.
Beverli Semjuels je specijalista za časove čitanja i već 25 godina radi taj posao.
Ona smatra da je najvažnija stvar da uvek budu svesni kada je vreme za šta, i da okvirno znaju satnicu bitnih dnevnih obaveza. Uvek im govorite šta ih još čeka. Na primer, kažete:“Sada čitamo a nakon toga je vreme za večeru, zatim za pranje zuba a posle toga se spremate za krevet i ležete, u najkasnije 10 sati.“ Kada im to ponavljate i pridržavate se toga, onda to postaje njihova rutina koju je lako obavljati.“
Ne mislite da ovo važi samo za malu decu. Ne, podjednako je važno čak i za studente, onoliko koliko je to moguće sprovesti. Jer mnoštvo siromašne dece čiji roditelji puno odustvuju jer rade, dodatno sebi otežava život i učenje time što leže veoma kasno, a onda u žurbi i ne doručkuje kad kreće u školu.Takva deca, neispavana, umorna i gladna sigurno nisu sposobna za učenje.
Kao što vidite, kupovina školskog pribora je najmanji problem. Postoje mnogo važnije stvari koje smo kao roditelji dužni da ih naučimo ili nateramo da nauče. A sve to – za njihovo dobro i napredak.
Izvor: Vašington post
Prevela: Jasmina Jovanović
