Piše: Jovana Papan
“Ne” je jedna od reči sa kojom ćete kada postanete roditelj izgraditi poseban odnos.
Za početak, izgovorićete je mali milion puta od trenutka kada vaša beba prvi put pokuša da vam ugrabi naočare sa lica, do trenutka kada vam vaš tinejdžer saopšti kako je odlučio da će biti profesionalni vozač skejtborda.
U međuvremenu naučićete da “ne” ima mnogo nijansi i prizvuka:
Ne bebo!
Ovo je prvo “ne” na koje će vaše dete naići u životu, obično negde oko prvog rođendana. Uglavnom se odnosi na udaranje daljinskim upravljačem po ekranu televizora, branje i žvakanje sobog bilja, stavljanje bajatog pti-ber keksa pronađenog ispod kauča u usta ili nos, otvaranje veš mašine dok radi… Za ovo “ne” karakteristično je da je u prvom trenutku praćeno zaprepašćenim urlanjem od strane izvršioca navedenih radnji. Sledi faza ignorisanja zabrane uz vragolasti osmejak, a zatim, kada beba nauči da će svejedno biti sprečena u svojoj nameri, i faza u kojoj će pokušati da na kvarno i što brže uradi što je namerila. U svakom slučaju, “ne bebo” ne može proći bez urlanja epskih razmera.
