Skejtbord - strast avganistanskih devojčica

Pre sedam godina, australijski skejter Oliver Perković izazvao je komešanje na ulicama Kabula i omaškom pokrenuo revoluciju među polovima. Njegova daska sa četiri točka privukla je pažnju klinaca, od kojih većina nikada nije videla skejtbord. Primetio je još nešto: i devojčice su bile zainteresovane. Skejtistan je nastao 2007. godine, kada…

Foto: Džesika Fulford Dobson

Skejtistan je nastao 2007. godine, kada je Perković otkrio savršeno mesto za vožnju vikendom – Mekrojan fontanu, napuštenu betonsku relikviju iz doba ruskog prisustva u Avganistanu, u centru Kabula. Kako su se klinci sve više okupljali, da gledaju i da se uključe, tako se kratka poseta ovoj zemlji da poseti devojku pretvorila u potpunu posvećenost i ostanak u Avganistanu.

Perković je usmerio svoj trud u osnivanje besplatne škole skejta u Avganistanu 2009. godine. Sada ima dve: jednu u Kabulu, a drugu u Mazar–e-Šarifu na severu, blizu granice sa Uzbekistanom. Cilj je jednostavan: iskoristiti skejbording kao oruđe za jačanje samopouzdanja u zemlji koju je 30 godina sukoba i razaranja opustošilo. Deca dođu zbog skejta, a ostanu zbog obrazovanja.

Ali ono što čini Skejtistan još posebnijim je činjenica da devojčice čine čak 45 odsto od 800 polaznika. Kada 19–godišnja Nelofar stane na skejt i spusti se niz veliku rampu, kaže da se oseća „hrabro i veoma snažno”. Oseća se slobodno.

avganistanske-devojice-oseaju-se-slobodno-zbog-skejtbordinga-body-image-1422728223

Foto: Vice

„Volim 360 flip, neverovatan je”, osmehuje se. Gledajući Nelofar, očiju punih entuzijazma dok pričamo preko skajpa u Skejtistan školi u Mazar–e-Šarifu, kažem joj da i ja mislim da je veoma hrabra.

Prema podacima UNICEF-a, Avganistan je jedno od najgorih mesta na svetu u kome se možete roditi kao žena. Od četiri miliona dece koja ne idu u školu, 60 odsto su devojčice. I dok se međunarodne snage povlače iz Avganistana, nasilje prema ženama je i dalje sveprisutno. Kada Nelofar stane na skejt, ona preskače rodne granice.

Na ova ograničenja su u Avganistanu najviše uticale društvene konvencije, a ojačane su odanošću porodici i tradicijom. „Otac postavlja pravila da bi zaštitio čast porodice”, objašnjava predstavnica za medije Skejtistana Aliks Buk. „Nekada bude i sukoba, naravno.”

Skejtistan je pokrenuo promene kada su osnivači škole shvatili da je skejtbording i dalje nepoznat sport u Avganistanu. Biciklizam, fudbal i letenje zmajem su možda društveni tabu za devojčice i u 2015, ali niko nije baš siguran šta je zapravo ta daska sa četiri točka. „Shvataju je više kao igru nego sport”, kaže Buk. Ovo neznanje je i neka vrsta blagoslova za Nelofar i četristo devojčica koje svake nedelje noseći raznobojne kacige stanu na dasku i spuštaju se niz rampe u Skejtistanu.

„Dok nisam došla ovde, nisam znala za skejtere”, kaže Nelofar. „Na televiziji sam čula za skijanje, ali ne i za skejt”. Tetka ju je podržala, kada je prvi put otišla do Skejtistana da vidi skejtere. „Pitala sam se kako je moguće da se spuste niz te velike rampe a da ne padnu na zemlju pa sam mislila da imaju nešto na nogama što im telo drži na skejtu. Bilo je neverovatno”, kaže i ne prestaje da se osmehuje dok priča.

Sada, 18 meseci kasnije, Nelofar nije samo dobra skejterka – ona takođe radi u Skejtistanu, usavršava poznavanje administracije i rad sa medijima, a školuje se da postane lekarka.

Iza osmeha se, ipak, krije i borba. Izvan Skejtistana, ideja o devojčicama koje se bave sportom i dalje izaziva trvenje u Avganistanu. Žene većinom moraju da se povinuju pravilma iz prošlosti. Nelofar se priseća priče koja se dogodila samo nekoliko dana pre našeg razgovora. “Pre dva dana sam krenula da trčim i i videla grupu trkača na ulici. Pridružila sam im se i pretrčali smo desetak kilometara, ali je sa druge strane ulice jedna osoba počela da nas uznemirava. Odlučili smo da nastavimo trčanje unutar Skejtistana. Izvan Skejtistana je jako teško – devojkama je nemoguće da se bave bilo kojim sportom.”

“Uznemirava” je – bez obzira na Nelofarin ne tako sjajan engelski – prava reč za opisivanje ovakvog ometanja napretke. Mnoga deca koja traže utočište u Skejtistanu živela su u jako lošim uslovima, često su radila na ulici od malena, kao, na primer, desetogodišnja učenica Mursal, koja sa mnom priča iz Kabula.

“Pre nego što sam došla u Skejtistan, život mi je bio dosadan”, kaže. “Svaki dan sam išla na posao, prodavala žvake. Onda mi je sinulo: samo posao nije dovoljan da stvorim sebi budućnost.” Kao i Nelofar, Mursal kaže da je skejtbording “čini srećnom”, mada ta sreća ima cenu. Podsećam sebe da je ovo devojčica koja tek ulazi u pubertet kada mi kaže: “Da bih izgradila budućnost, moram naporno da učim.”

Ali izgleda da se stvari polako menjaju. Za početak, Nelofarin otac i braća u potpunosti je podržavaju u skejtu. “Sviđa im se moj skejtbording”, smeška se ona. “Ohrabruju me. Znaju da svako ima svoja prava”. Mursal takođe ima sreće što je porodica podržava. “Misle da je to dobro za mene”, kaže. “Zato me i šalju u Skejtistan.”

Buk, takođe, s pravom ispravlja moje zapadnjačke pretostavke – najviše zasnovane na senzacionalnim novinskim naslovima i @UN_Women tvitovima – a to je teza da su sve avganistanske žene “usamljene” u svojoj borbi za indentitet i nezavisnost. “Većina ljudi nije svesna da postoje različita iskustava i različiti stepeni konzervativnosti u oblastima iz kojih devojčice potiču”, kaže.

Kada sam pitala Nelofar šta bi želela da žene u Avganistanu postignu u 2015. godini, odgovorila je: „Moj san je da svako može da se bavi sportom, posebno devojčice na ulici, i da ih niko u tome neće ometati. Nadam se da će se stvari promeniti.”

Njenu nadu deli i njen otac, koji joj govori: „Idi, kćeri, i izgradi svoju budućnost.”