„Ako te dečak pipne, šutni ga između nogu!“ – učimo li devojčice nakaradnom feminizmu?

Iako su osetljivi isto koliko i devojčice, učimo dečake da kontrolišu i ne pokazuju svoje emocije kada njihov mozak još uvek nije za to sposoban.

Ubiše ih i deviza „budi muško“ i pogrešno shvaćeni feminizam. Da li mislite da su muškarci nezreli, samoživi i zatvoreni u sebe? Ne dao vam onda bog muško dete. A kamoli da je još i osetljiv!

Manje osuđujem muškarce od kad sam postala mama. Oni treba da budu džentlmeni. Njima se ne dozvoljava da pokažu da pate, da se boje ili da ih nešto boli. Kako da onda imaju razumevanja za ista ta osećanja kod nekog drugog? Kako da uspostave zreo odnos?

Vaspitavate ga da bude čvrst momak?

Često sam kritikovala mamine sinove sa svojom drugaricom Bojanom. Obe smo na kraju dobile po dečaka i devojčicu, i naši stavovi su se izokrenuli:

„Dijagnoza dečak“, tako ona zove ponašanje svog sina.

„Druge žene će jednog dana osuđivati tebe i mene što od njih nismo napravile „prave” muškarce”, kažem joj.

Moji sin i ćerka su kao nebo i zemlja. Imaju četiri i po godine. On zna da čita i piše, ali emocionalno zaostaje za svojom sestrom. Osetljiv je i lako se razdraži. Nesmotren je. Nemiran do bola. Ima veliko srce. Dok njegova sestra stoji po strani, on u parku prilazi nepoznatoj deci i zove ih „drugari”. Kakav pogrešan način ponašanja na igralištu…

Jednom kada je pritrčao nekom klincu da se upozna, mali mu je savio ruku iza leđa.

Dečaci treba da budu borci.

Drugi put mu je vršnjak dao dečju pušku da se igraju rata: „Bum, bum“, rekao je moj naslednik i okrenuo cev ka sebi. Nije znao ni da je drži. Nemamo pušku u stanu, nikad je nije ni tražio.

Dečaci treba da budu ratnici.

Očekujete da dete od 4-5 godina bude promišljato?
Četvorogodišnji dečaci treba da budu oprezni kao devojčice. To najčešće nije tako – jednostavno njihov mozak se razvija drugačije nego ženski.

Jednom je moj klinac vozio trotinet, a u blizini se našla beba. Sama. On joj se previše približio i bebin deda je zaurlao: „Pazi kuda ideš!“
Beba je pala. Moj sin se zaustavio.

„Izvinite, još uvek je mali“, rekla sam.

„Ne, nije. Vidi koliki je“, matori je besneo.

„Pa, koliki je?“, pitala sam ga iziritirana. „Ima četiri godine.“

Ako može da se popne na trotinet, on je „dovoljno zreo“. A ja samo što mu pre izlaska ne obučem protivminsko zaštitno odelo da bih ga sačuvala u jednom komadu.

Viteštvo

Dečaci takođe treba da viteški prihvate kada ih neko odbije.

Nedavno je moj malac pritrčao nekolicini roze princeza da se igraju. One su ga odgurivale, jer nisu htele da bude sa njima. Dok sam im prišla, on im je već uzvratio.

„Ti si dečak, ne treba da guraš devojčice“, rekla je jedna baka.

„Zar ne vidite da ne žele da se igraju sa njim?“, objasnila sam i odvukla ga.

Oči su mu bile kao da je umrla Bambijeva mama. Nije kapirao zašto su ga oterale kad je imao dobre namere.

Pokušala sam da ga nateram da se sabere. Ali ima proklete četiri i po godine. Umesto da plače kao devojčica, on treba da prihvati situaciju i da se iskulira.

„Sad vidiš kako je dečacima“, kaže njegov otac.

Uhvatim sebe da tešim tuđu decu po parku:

„Dete koje ne želi da se igra sa svima nije dobar drug“, kažem klincu kada ga je devojčica izbacila iz igre.

Razočaranja jesu deo odrastanja. Ali dečaci moraju da nauče pre devojčica kako da ih prevaziđu sami. Iako su osetljivi isto koliko i devojčice, učimo dečake da kontrolišu i ne pokazuju svoje emocije kada njihov mozak još uvek nije za to sposoban.

Profesorka sa Stenforda Džudi Ču u svojoj knjizi Kada Dečaci Postanu Dečaci: Razvoj, Odnosi i Muževnost tvrdi da emocije i saosećanje malog dečaka nisu ništa drugačije od devojčicinih. Međutim, oko 6.-7. godine kultura im nameće to da budu stoici i samodovoljni. Tako često izrastu u ljude koji ne mogu da osećaju i da se povežu na isti način kao što to mogu žene. Ne želim da se to desi mom sinu. Žene se konstantno žale na emocionalno nedostupne momke.

Mnogi su pogrešno shvatili feminizam

Devojčica zna da će dobiti ljuljašku ako izgura dečaka i zacvili: „Neeee, moja je.“ Dečak tada treba da se skloni iako je došao prvi.

Iako su slabiji pol koji mora da se brani, devojčice takođe ne treba ni da udaraju prve. Vrlo često njihove mame ih ne opominju za to, jer one tako doživljavaju feminizam. A da prvo naučimo roditelje da to što su im ćerke nasilne i manipulativne nije vrlina?

Sećam se kada je moja poznanica rekla svojoj petogodišnjoj devojčici:

„Ako te dečak pipne, šutni ga između nogu.“

Šta tačno klinac tih godina može da uradi da zasluži takvu kaznu?

Pomozimo malim dečacima

Nije im lako. Njihovi nezreli mozgovi treba da odreaguju časno čak i na nepravdu, ne ispoljavajući svoja osećanja.

Kako podizati dečaka ispravno, pa da on izraste u zrelog čoveka? Pustiti ga da oseća i kanalisati ga tako da ne bude destruktivan.

„Teško ti je? Slobodno se isplači.“

„Kada si ljut, lupi nogom o pod. Udari pesnicom u jastuk.“

„Da, znam da si tužan. Proći će.“

Mora da zna šta su tuga, ljutnja i bol. I da ne treba da ih se stidi, jer to svi osećaju. I svima koji beže od njih je teško.

Vaspitavajmo ga da bude plemenit.

Da se zapita kako se oseća neko drugi.

Da bude otvoren za nove ljude i iskustva.

Ako neko dete neće da se igra sa njim, neka zna da ima dece koja ne prihvataju lako nepoznatu decu ili one sa kojima se ne igraju svaki dan. On je i dalje dobar, jer je otvoren za nove ljude. A tu osobinu nemaju svi.

Ako ga devojčica udari, ovo je jedina stvar koje sam se setila da kažem svom sinu:

„Ne vraćaj joj. Viči na nju: ‘Nemoj da me udaraš! Bezobrazna si.’ Onda se okreni i idi. Ona ne zaslužuje tvoje društvo.“

Da li postoji još nešto što dečak od četiri godine može da uradi da bi bio pristojan, a da je u skladu sa njegovim godinama? Recite mi da postoji.

Maria Milojković – mama, prevodilac, autor dečje knjige „Jedan običan kos”

Izvor: Zelena učionica 

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Zamislite da sa 75 godina shvatite da nikad niste plivali u toplom moru noću, ali sada je prekasno

Zamislite da imate 75 godina i shvatite da ste se sakrili iz straha da ste stvarni...

Ilija Brdar: Peške do Ostroga za pomoć sugrađanki

Ilija Brdar iz Novog Sada kreće na hodočašće od manastira Grgeteg do manastir Ostrog kao deo humanitarne akcije pomoći njegovoj sugrađanki

Koliko od 1. jula iznosi roditeljski dodatak za prvo, drugo, treće i četvrto dete?

Povećan je iznos roditeljskog dodatka za rođenje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a novine važe za bebe rođene posle 1. jula

Sva deca lažu – a zašto ih ne treba kažnjavati za to?

Roditeljima uvek smeta kad primete da njihova deca lažu, ali znate li zašto oni to rade i kada zaista počinju da shvataju šta je laž?

“SHAPING FUTURES” – revija frizura mladih, talentovanih frizera

U saradnji sa “Školom za negu lepote” iz Beograda, prvi put u Srbiji je realizovana ovakva društveno odgovorna inicijativa

Pratite nas

KOMENTARI

2 Komentara

  1. Tekst su pisali hormoni.
    „Moja bebica je osetljiva i bespomoćna a druga deca su zla i za njih pravila ne važe“

    Izvinite molim Vas, ali je normalno da dete izbegava fizički kontakt sa nepoznatom osobom.
    To naivno „oni se samo igraju“ vrlo brzo može da preraste u incident.
    A najbolji su mi roditelji koji sa tim „samo je dodirnuo devojčicu“ nazivaju otvoreno guranje u grudi.

    To koliko je autorka teksta puna empatije potvrđuju njene reči da oblači „protivminsko odelo“ na dete kada vozi trotinet ali se nije potrudila da mu objasni da pazi na malu decu koja se možda nađu u blizini… ne treba deda da viče, nego mama – kad već nije odradila domaći.

    To što njen „naslednik“ okrenulo pušku ka sebi jer kao „ne zna kako se drži puška“ a pritom izgovara „Bum-bum“ je isto baš onako, slatka i naivna konstatacija…

    Vrlo je simptomatično i to, da u tekstu drugo dete ženskog pola „cvili“, glagol koji ja u životu ne bih upotrebio za ljudsko biće a kamo li dete. Ali dobro, moguće je da autorka teksta ima drugačiji stav prema deci koja nisu njeni „naslednici“…

    Još jedna vrlo zabrinjavajuća stvar je da autorka teksta opravdava nasilje svog deteta nad slabijim polom i uči ga da treba da se omalovažavaju deca koja su iz sebi poznatih razloga nisu spremna da nekog prihvate u društvo.

    Empatija ne postoji. Ni u jednom trenutku autorki nije palo na pamet da pita te devojčice zašto nisu primile njenog „naslednika“ u igru.
    Guranje nije prva reakcija. Prva reakcija je uvek upitni pogled. Nakon toga ide verbalno: „skloni se!“ Tek nakon toga ide guranje. Ukoliko je autorka teksta propustila prva dva nivoa odbijanja, treba više pažnje da posveti svome detetu dok se igra napolju.

    Moj lični stav je da „previše socijalna deca“ koja po parkovima hvataju za ruke decu koju vide prvi put u životu nisu „slatka“ jer vrše nasilje nad tom malom decom koja shodno svojim godinama ne razumeju šta se dešava. Takva deca traže vaspitanje, razgovor i objašnjavanje zašto ne trebaju tako naglo da pokušavaju da steknu nove prijatelje. Bolje vaspitanjem to korigovati u ranom detinjstvu nego do osmog razreda voditi dete u školu.

    Mogao bih još mnogo da pišem o tome da podela na slabiji i jači pol nije izmišljena već je fiziološka, da lične frustracije treba da ignorišemo, da nasilje bilo ono fizičko ili mentalno ne sme da se toleriše i u najmlađem uzrastu… ali sve je to već rečeno pre mene za one koji žele da se edukuju i da vaspitavaju prave ljude.

  2. Sasvim de slažem sa prethodnim komentatorom osim što bih dodala da ako devojcica od 5 godina trpi da je neko pipa, trpeće i sa 9 i sa 13… ta majka joj je u 5. godini dala savet za ceo život, a ne da čeka da se desi zlo pa onda da je savetuje ili, još gore, da postane hronična žrtva koja ćuti i trpi kao što su neke devojčice koje sam znala.

    Inače, kad daš detetu da vozi trotinet obaveza ti je da sprečiš da naleti na nekog. Praviš razmak, trčiš uporedo. Objasniš mu da je učesnik u saobraćaju i da će sutra voziti kola. Mora biti odgovorno

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img