Praktično, ovo je isto kao da nekoliko sati dnevno stojimo sa okačenom stenom oko vrata. Još strašnije je što su uglavnom deca i mladi ljudi upravo oni koji najviše šetaju naokolo s tim nevidljivim stenama. Lekari izveštavaju da deca iz srednje i osnovne škole čine polovinu od svih pacijenata koji se javljaju zbog ovog problema.
Prosečan čovek provede oko 700 do 1.400 sati godišnje u ovoj pozi, a kod dece i tinejdžera to može biti i do pet hiljada sati. Ironično, naše telo oseća ovaj teret, ali je to što se dešava u našim mobilnim telefonima dovoljno zanimljivo da mozak prosto ignoriše ovo fizičko mučenje i ne želi da ga prekine. Ljudi nisu svesni koliko dugo stoje fiksirano u toj pozi.
Posledice počnu da se osećaju pre ili kasnije, a kada se to desi, potrebne su terapije i specijalne vežbe na koje i ja sada idem. Kičma poprima drugačiji oblik, dešava se niz stvari za koje nisam stručan da bih pisao detaljno, ali je, u svakom slučaju, veoma opasno. Ako se na vreme ne odreaguje, mladi ljudi dobijaju grbava leđa i sve one pojave koje su se ranije dešavale samo kod najstarijih osoba.
Koja su rešenja za ovaj problem? Naravno, prestanak korišćenja telefona bio bi najbolja solucija, ali to nije realno. Najčešće rešenje koje predlažu lekari jeste da se glava što manje naginje nadole dok koristimo telefon. Ovo možemo da izvedemo tako što podignemo telefon u visinu očiju i eventualno nađemo neki naslon za ruku. Drugi način je da spustimo pogled, a ne celu glavu. Ako procenimo da će neka komunikacija potrajati, bolje je da tu osobu pozovemo i ispričamo sve što imamo za nekoliko minuta, umesto da se pola sata dopisujemo. Takođe, mnoge aplikacije za dopisivanje, kao što je „vajber”, imaju mogućnost da se poruka snimi kao na diktafonu i pošalje, umesto da se kucka.
Na „Jutjubu” se mogu naći razne vežbe i opširnija objašnjenja ovog sindroma. U svakom slučaju, nadam se da će čitaoci na vreme videti ovaj tekst, a posebno je bitno da se objasni deci jer se njihov ceo svet danas nalazi u mobilnom telefonu.
Izvor: Politika
