Najslađi su zalogaji kaljavih prstića
Prošle zime je bilo toliko snega da su deca izgradila iglo – bez ičije inicijative sa strane, sasvim sama. Tek će se videti kako će biti ove sezone i da li će biti dovoljno snega za još jedan iglo, čija izgradnja decu veoma privlači i zabavlja. A nije ni nužno da četiri nastavnika, koliko ih ima u ovom „šumskom logoru“ sve vreme zabavljaju svu decu i drže im pažnju. S vremena na vreme deca su ostavljena bez nadzora i, čim plamen vatre počne da trne, četvorogodišnji Fin dodaje sveže cepanice na vatru. Ostala deca raspiruju vatru grančicama.
Kako nastavnici primećuju, deca ne pokazuju bilo kakve znake zabrinutosti. “Možda nemam toliku kontrolu niti ih mogu uvek videti ali znam gde se nalaze”, kaže Rajneke. “Naše odsustvo im omogućava da bolje procene rizike. Ideja je da deca (neke stvari) uče sama, da uče jedna od drugih, kao i da uče iz sopstvenih iskustava i grešaka”, objašnjava on. Ova filozofija se odnosi i na vatru.
Nihal Öz, još jedna među vaspitačima, podsetila se jednog mališe iz šumskog vrtića koji je dugo stajao neposredno uz vatru ‘da bi video šta će se desiti’. “Došao je i rekao ‘izgleda da mi noge nisu izgorele’. Tako smo svi posedali na tle, a ja sam im pričala o vatri, pokazujući im šta se dešava ako neke stvari ostanu izložene dejstvu plamena.”Diskusije poput ove bliske su i neposredne, pa je na taj način svako dete u Waldkindergartenu u mogućnosti da „oseti“ ovakve lekcije i doživi ih. Malo je organizovanih aktivnosti u trenutku kada dođe vreme za užinu oko 11 časova, kada vaspitači donose sveže voće koje se seče ali i pojede direktno nad posudom – hvata se, naravno, dečjim ručicama spečenim od blata, ukaljanih tokom jutarnjeg lova na puževe, ili tokom izgradnje kućice na drvetu.
Nakon užine, neka deca pitaju vaspitače da li mogu da odu do magarčića iz logora, dok bi druga radije išla na penjanje. Nigde u vrtiću nema ugrađenih lestvica, jer, kako kaže Rajneke, “ovde je svako drvo za penjanje“. Deca se mogu uspentrati na bilo koje, kad god žele, penjući se onoliko koliko žele. Jedino je pravilo da im nastavnici mogu pomagati samo dok se spuštaju, ali ne i pri penjanju.
“Ovo ih čini daleko pažljivijima i opreznijima, jer moraju da steknu poverenje u sebe”, kaže Oz. “Padaju s drveća jedino onda kada njihovi roditelji dođu ovde, jer tada pomisle: ‘tata će biti tu da me spasi’. ”
Ute Šulte – Osterman, predsednica nemačkog Saveza vrtića prirode i šuma (BVNW) kaže da, osim jedne slomljene noge, nije bilo ozbiljnih povreda tokom dvadesetogodišnje istorije te organizacije. “U našim je vrtićima daleko manje nesreća nego u redovnim vrtićima zatvorenog tipa, jer imamo manje a i mekše zidove i podove – lišće i blato”, kaže ona.
Šulte – Osterman, koja je takođe trener na Univerzitetu primenjenih nauka u Kilu, kaže da život i boravak na otvorenom čeliči decu, smanjujući kod njih slučajeve prehlade i gripa. Epidemije vaški su takođe značajno smanjene, jer deca nisu ograničena na zatvoreni prostor. Postoji, međutim, daleko veći rizik od dobijanja Lajmske bolesti, usled ujeda krpelja koji se nalaze u prirodi.
Jedna studija iz žurnala za istraživačku dermatologiju je 2006. objavila otkriće da deca iz šumskih vrtića imaju 2,8 puta veće šanse za ujede krpelja, a četiri puta veće šanse da dobiju Lajmske bolest od dece u vrtićima zatvorenog tipa.
