Sa vaspitačima od krvi i mesa
Šulte – Osterman kaže da nad svi ovim rizicima prevagu imaju mnogobrojne “sveopšte” mentalne i fizičke prednosti dečje igre pod vedrim nebom. “U deci koja su provela svoje najranije detinjstvo u šumskim vrtićima formira se mnogo dublje razumevanje sveta koji ih okružuje, a dokazano je i da često poseduju mnogo više samopouzdanja kada kasnije krenu u školu.”
Ona kaže da su ovakve ‘školigrice u prirodi’ verovatno započele u eri hipika i emancipacije akademskih struja tj studenata – ovaj pokret je zapravo nastao u Danskoj 1950. godine, a prvi vrtići u Nemačkoj otvarani su tokom 1960-tih. Roditelji danas potiču sa svih nivoa društvene lestvice. U njih su uključena deca iz svih slojeva: od dece prodavaca u radnjama do radnika i lekara, medicinskih sestara pa su, čak, u vrtiću uživali i mladi naraštaji čiji roditelji sviraju u jednom nemačkom pank bendu. “Imamo više zahteva za prijem dece no što smo u stanju da ih primimo. Nikako da nađemo dovoljno mesta za sve njih iako se nova obdaništa neprestano otvaraju.”
Uporedo s ovim nemačkim pokretom koji napreduje brzim tempom, Šulte – Osterman upravlja svoj pogled na ostatak sveta; ona je imala glavnu reč na inauguralnom ‘Međunarodnom kongresu Waldkindergärten’ u Berlinu. Na njega je pozvano više od 350 delegata, kako bi razmatralo načine za širenje ovakve filozofije obrazovanja najmlađih u što više zemalja sveta, posebno u SAD i Velikoj Britaniji koje su dosad najviše oklevale u prihvatanju otvorenih obdaništa.
Prvi američki vrtić ovakve vrste, Školica Majke Zemlje (Mother Earth School), otvorena je 2007. u Portlandu, Oregon. Postoji ih samo nekoliko u Velikoj Britaniji, uključujući jaslice na otvorenom ‘Tajna bašta“ u Fajfu, Škotska, koji radi 49 nedelja u godini i ima četrdesetoro upisane dece.
Šulte – Osterman misli da bi opsednutost zdravsteno – bezbednosnim propisima u SAD i Velikoj Britaniji možda usporilo usvajanje ove ideje, premda ističe da su se šumska obdaništa pokazala veoma popularnim u Japanu, koji je takođe poznat po svojoj ekstremnoj birokratiji.
“Naš najveći uspeh je bio instalirati ovakve institucije u Japanu, gde je obrazovanje i te kako regulisano. Pomogli smo im da se ovakav metod predškolskog obrazovanja iz ruku vlasti vrati među ljude od krvi i mesa.”
“Neki roditelji su zabrinuti da Japan postaje isuviše naglašeno haj-tek društvo, te da njihova deca, usled prejakog uticaja visoke tehnologije, nemaju vremena da komuniciraju sa prirodom. Zbog toga su veoma zavoleli koncept šumskih obdaništa,“ objašnjava Hiroe Kido, japanska studentkinja koja piše postdoktorsku tezu o pokretu šumskih obdaništa. U Japanu ih ima više od stotinu a njihov broj će se uskoro udvostručiti.
Preveo i priredio: Milan Lukić
Izvor: BiF.rs
