Mrgud je taj čovek. Gunđalo. Sve mu smeta.
Moja Čarna na takve posebno reaguje — snažnije zalaje. Čuvar je ona, pravi. Majušna je telom, velika srcem. Junak. Ne zbog lajanja, zbog trajanja — uprkos svemu što je preživela.
Kad taj čovek potera ovce, ona zalaje, a on joj podvikne: „Kako te nije sramota da laješ?!“
Zašto pas laje?! Možda zato što nije ovca. Onda bi blejala. Svako radi ono što ume.
Pas laje, ovca bleji, a čovek? Ovaj čovek psuje. A ovaj koji vam piše moli vas da ne osuđujete čoveka čije vam se ponašanje čini neprimerenim, jer i on radi ono što ume, ono čemu je možda naučen, ono na šta je verovatno nekada bio primoran pa je to usvojio kao model ponašanja.
Nije pitanje šta govori i radi on, već šta govorimo i radimo mi. Jer svako radi ono što ume. Pas i ovca, međutim, ne mogu drukčije. Čovek može.
Pitanje je da li hoće i zašto neretko bira da bude grub.
Možda ne zna da je snaga u blagosti, a strah koren svake grubosti.
Autor: Brankica Damjanović
