Majci dugujem sve!
Domeniko Čimaroza nije imao mamu koja je mogla muzički da ga obrazuje, ali svakako jeste bila spremna na svaku žrtvu da bi pomogla njegovom školovanju : „Moja mama se zvala Ana di Frančesko i bila je pralja. Posle mog rođenja (u Averzi, 17. decembra 1749) preselila se sa ocem Đenarom u Napulj.
Tata je bio zidar i odlazio je tamo gde je bilo posla. Dogodilo se da je baš u Napulju pao sa skele i ostavio je samu; njoj dugujem baš sve. Sa sedam godina radio sam kao raznosač kod jednog pekara u najužim, ali najosobenijim uličicama Napulja. Mama se potrudila da me prime u školu manastirskih fratara Crkve San Severo, gde je bila pralja. U školi sam se prvi put približio muzici. Pohvalio me je fratar orguljaš (ruke su mi bile okretne i brze na tastaturi) i pomogao mi da nastavim studije na Konzervatorijumu Santa Marija u Loretu. Bila bi vrlo ponosna moja mama da je mogla da vidi kako postajem umetnik: poznati operski kompozitor koga je lično pozvala Katarina II… Protutnjao sam Bečom, Venecijom, bio sam imenovan za dirigenta Kraljevske kapele u Napulju. Međutim, svakako bi patila da vidi kako batinaši Ferdinanda IV bacaju sa prozora moje napuljske kuće čembalo na kojem sam napisao brojne sonate i drugu muziku. Na moju nesreću, napisao sam i note republikanske himne, a kralj to nikad nije mogao da mi oprosti.“
