Često radimo pogrešne stvari iz najboljih namera - zato što marimo za našu decu i želimo da obraćamo pažnju na njih i ispunjavamo njihove potrebe. U tome, na žalost, preterujemo - žrtvujemo svoje živote, vreme i energiju, čak i kad to ne želimo - zato što mislimo da će to pomoći našoj deci.
Donedavno deca i dečji život u praistoriji nisu bili predmet interesovanja arheologa. Stoga i ne čudi što se studija o kojoj ovde pišemo dogodila sasvim slučajno.
Roditelji koji su spremni da uđu u detetovu igru, ne kao vođe, nego kao pažljivi saputnici, postaju saveznici u njegovom emocionalnom svetu. Kroz nežna, otvorena pitanja mogu dobiti uvid u ono što se dete doživljava iznutra.
Kroz upečatljive scene, songove i ples, publika svedoči kako se nerealna, nesvesno nasleđena i često besmislena očekivanja uvlače u porodični i društveni život i oblikuju odnose između baka, mama, ćerki — ali i sinova i očeva.
