Kamil Džeraldi je domaćica ne baš prostrane kuće u Ilajdžeju u Džordžiji. Veš je uredno složen. Na stotine cipela smešteno je na police. Večera se krčka u nekoliko velikih lonaca, a dvadesetoro dece uskoro će sesti da jede.
Dešava se skoro svakodnevno da u parku viču “eno je Lana sa onim bratom” i nakon 10 minuta park je prazan.
Sigurno ste čuli za decu sa posebnim potrebama. Najneadekvatniji, da ne kažem najgluplji termin koji se koristi. E, ta deca imaju mamu. Posebnu.
Njena ,,beba’’ nije nikuda otišla. Nema dana da ne sretnem njih dvije kako, ruku pod ruku, idu na neko odredište. Majka mi se uvijek nasmije široko, pozdravimo se, nasmijem se njenoj ćerki i znam, negdje duboko u sebi, da mi se njeno biće osmjehnulo.
