Sigurno ste čuli za decu sa posebnim potrebama. Najneadekvatniji, da ne kažem najgluplji termin koji se koristi. E, ta deca imaju mamu. Posebnu.
To je ona koju gledaš razrogačeno dok joj se dete otima i misliš da ne vidi tvoj pogled. Vidi. Njeno dete ima “posebnu” potrebu da vidi, čuje, razume, trči…al ne može. Ona vidi kad vučeš svoje dete za rukav i šapućeš mu da se skloni. Vidi i kad se praviš da ih ne gledaš u tramvaju. I kad zahvaljuješ Bogu što nisi na njenom mestu. I pravi se da ne vidi. Ona pažljivo bira poklon detetu svog prijatelja. I pita se, naravno da se pita, zašto njeno dete ne može da čita iz te knjige ili trči u tim sandalicama. Ona odavno ne oseća umor. Nikada je ne boli glava. Sve stiže. Smeje se. Voli sex. Ne potcenjuje život. Nosi sunčane naočare i kad je oblačno. Ne plače. Ne računa se ono kad odvrne sve slavine u kupatilu da je niko ne čuje. Ni ono kad joj suze sprže trepavice pre spavanja. Nju ćeš teško slomiti. Ona ne prezire muža ako ne zarađuje dovoljno jer zna sve životne cene u dinar. Ona je najlepša na susretu generacije. Ona gleda kroz prozor na roditeljskom sastanku dok učiteljica priča jer se ništa ne odnosi na njeno dete. I ostaje posle roditeljskog. Ona je utrenirana kao specijalac. Ne smeta joj kiša. Voli kad sve utihne. Često se pita gde je pogrešila. Ne veruje u srećan kraj. Ona priča sa neznancima kao da ih zna čitav život. Nju je teško voleti. Ona ne zna kad je dosta, al zna kad je kraj. Ona je tebi posebna, a sebi sasvim obična.
Piše: Branka Dragišić, defektolog i porodični terapeut u edukaciji.
Izvor: Bane Lola
