Ma koliko da smo dobronamerni roditelji, napravićemo negde grešku. Jer nije sve do roditeljskog para, iako je odgovornost najveća. Zalud je da pokušavamo da kontrolišemo sve aspekte
Ubedite ga da je razmaženo i nezahvalno dok se vi satirete da mu obezbedite sve za život. Budite mučenici, to je najbolji azil. Nek zna da sve što radite radite zbog njega. Ništa zbog sebe. Vi niste sebi važni.
Deca rade iste stvari kada su umorna, gladna ili im je jednostavno dosta svega, a ignorisanje znakova koje vam dete pokazuje je jedna od čestih roditeljskih grešaka.
Tinejdžer koji se ceo dan kontroliše u školi, u društvu i na mrežama, kod kuće često „pukne“. Ne zato što ne poštuje roditelje, već zato što više nema snage da glumi da je dobro.
Deca sa ocem koji je ulagao u njih i provodio vreme s njima imaju više šansi da steknu emocionalnu sigurnost. To im daje samopouzdanje da istražuju i izlaze iz sigurnosti poznatog okruženja.
U svetu u kom se stalno govori o pozitivnom razmišljanju, motivaciji i „lepšoj strani života“, roditeljstvo lako sklizne u zamku toksičnog optimizma – ideje da su negativne emocije nešto što treba brzo popraviti, potisnuti ili preskočiti.
