Davno je Frojd rekao „Ne mogu da zamislim ijednu potrebu u detinjstvu koja je toliko snažna kao potreba za očevom zaštitom.” A očeva nigde na pomolu. U savremenim porodicama očevi su često fizički odsutni i/ili emocionalno nedostupni, a njihov izostanak ostavlja trag u svemu – u pogledu deteta, u mentalnom stanju majke, u svakodnevnom haosu.
Psihoanalitički gledano, odsutnost oca nije samo praznina tela u sobi; to je praznina u strukturi sveta, u sigurnosti, u simboličkoj liniji koja razdvaja majku od deteta i omogućava detetu da odraste.
Deca koja odrastaju bez aktivnog očinskog prisustva često internalizuju osećaj napuštenosti i nesigurnosti.
Devojčice, naviknute na odsutne ili nezainteresovane muškarce, ponavljaju obrazac detinjstva u svojim vezama – privlače ih nedostupni muškarci, fizički, emotivno i u svakom smislu ili, s druge strane, same postaju odsutne u emocionalnom smislu.
Nije svaki otac tata niti je svaki tata otac
Dečaci nemaju model za identifikaciju sa snažnom, ali sigurnom očinskom figurom; njihova muškost ostaje nesigurna, razapeta između doživljaja nedostojnosti i agresivnih frustracija, između želje za snagom i straha od autoriteta. Igra, borba, sportovi, vođstvo – sve što odražava očinsku snagu i sigurnost – izostaje.
Majka samo izgleda kao heroj
Majka je u toj kući centralna figura. Možda izgleda kao heroj, ali je činjenica da je ona iscrpljena. U kući je haos – beba plače, kućni poslovi se gomilaju, starije dete traži pažnju, a majka nosi dvostruku funkciju. Psihoanalitički posmatrano, ona je primarni objekat sigurnosti za dete, ali nije neuništiva. Njena frustracija se taloži, njen umor se preliva na decu. Ona ne može da bude mirna i staložena; njena frustracija, bes i stalni osećaj nedostatka podrške deci se prenose kao emocionalna tenzija. Deca upijaju majčine frustracije, a nemaju kapacitete da ih obrade, te prerano nauče da svet i ljudi često razočaravaju. To sve stvara obrasce nesigurne emocionalne vezanosti, što znači da deca izrastaju u ljude za koje partnerske veze nisu mirna luka, već izvor konflikata i patnje.
Očeva odsutnost ima najmanje dva lica. Prvo je odsutni idealizovani otac, koji se pojavljuje retko, sat-dva dnevno, možda da se poigra, da obeća da će, „kada bude prilike, odvesti dete negde”. U Ferbernovoj terminologiji, to se zove „uzbuđujući objekat” – onaj koji stalno obećava, ali nikada ne ispunjava. Deca ga idealizuju; njegovo odsustvo postaje fantazmatska privilegija. Stalno su gladni njegove ljubavi, čežnjivi i u anksioznim iščekivanjima „kada će tata najzad doći”. Ta deca u budućnosti biraju partnere koji obećavaju kule i gradove, a nikad ne ispunjavaju obećanja – jer to je model koji su internalizovali.
Drugi tip oca dolazi kući umoran, besan, frustriran. Njegova odsutnost tokom dana i nemogućnost da podrži majku i decu još više pogoršavaju stvari njegovim neprijatnim povratkom kući. On postaje personifikacija đavola u očima deteta – svaki njegov dolazak nosi strah, napetost i anksiozno iščekivanje katastrofe. Tenzija se internalizuje; deca rastu s unutrašnjim terorom, sa stalnim osećajem krivice. Svaka interakcija s ovakvim ocem postaje emocionalni rizik; njegov bes prenosi se kroz ceo porodični sistem. Logično, u odraslom dobu često nađu slične partnere, postaju spasioci i pokušavaju da „poprave oca” ili pak sami postanu zlostavljači.
Više od uloge: Otac kao čuvar zdravlja i sreće
Sociokulturni kontekst dodatno pogoršava situaciju. Kapitalizam i korporativni stil života favorizuju odsutnost očeva: dug radni dan, mobilnost, profesionalni prioriteti nad porodičnim životom. Istovremeno, kulturni pritisci na muškarce – da budu snažni, ali emocionalno rezervisani – često rezultiraju time da muškarci postaju nemoćni u funkciji roditelja. Rezultat je porodica u kojoj otac, čak i kada je fizički prisutan, psihološki je nefunkcionalan, odsutan i idealizovan u fantaziji deteta.
Ključna funkcija od rođenja deteta
Psihoanalitičke teorije jasno pokazuju da otac ima ključnu funkciju od samog rođenja deteta. Nekadašnja teza da otac u prvim danima i nije od tolikog značaja je opovrgnuta: otac je neophodan najpre kao podrška majci, za regulaciju tenzija, organizaciju kuće i emocionalnog života. Vinikot je naglašavao da otac omogućava stabilnost koja majci daje prostor da bude dostupna detetu; on reguliše tenzije, postavlja granice i stvara okvir sigurnosti. Lakan bi rekao: „ime oca” je zakon – simbol koji omogućava detetu separaciju od majke i ulazak u simbolički poredak. Slabi, odsutni ili besni očevi ne mogu to da urade.
Deca odrastaju sa stalnom nesigurnošću, strahom, osećajem krivice i prazninom koju ni ljubav, ni obećanja ne mogu potpuno da popune. Majčina iscrpljenost i njeno prelivanje frustracija na decu, zajedno sa odsutnim ili agresivnim ocem, formiraju unutrašnju dinamiku koja oblikuje buduće emocionalne veze.
Izvor: magazin.politika.rs
Autor: Renata Senić, klinička psihološkinja i psihoanalitičarka
Ne prisutni otac moze biti i jer zeli je bezbediti porodicu materijalno, jer kad je kuci biva kritikovan od nerazumne zene(i majke njihovog deteta) da nista ne radi, a kada radi onda biva kritikovan da nije prisutan. Nakon nekog vremena nema snagu ni da radi ni da bude prisutan kada je fizicki kuci. Zena koja uvek ima nesto lose da kaze a nikada da podrzi ne moze za uzvrat da dobije nista dobro i nista od onoga sto bi htela ako uopste zna sta hoce.