Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti a njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze. Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje.
Zašto, na primer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam videla dete (osim mog) koje je imalo ispade besa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?
Adaptacija na novu sredinu je proces kroz koji se, u zavisnosti od karakteristika ličnosti, uverenja i vaspitanja, prolazi lakše i sa manje stresa ili ne baš tako lako. Nekako, razvojni period u kom se sa adaptacijama na nove uslove i okolnosti susrećemo prvi put jeste period detinjstva.
Plač je normalan način izražavanja emocija, ali ga naš mozak registruje kao signal uznemirenosti koji traži pažnju i pokreće potrebu da odmah reagujemo. Iskustva iz vlastitog detinjstva taj alarm mogu dodatno pojačati.
Piše: Samra Dedić
Ovaj članak predstavlja na jednom mestu strategije koje, na osnovu rezultata naučnih studija, obično predlažem, i nadam se da će biti od pomoći i deci i roditeljima.
Pokušaj doživljavanja superužitka nužno vodi u neku vrstu zavisnosti bilo da se to čini uzimanjem droga, kroz virtuelnu stvarnost, video-igricama ili ekstremnim sportovima, pa zato budite oprezni s ovom željom
