Neprestano me zapanjuju količine bezobrazluka koje roditelji tolerišu svojoj deci. Bio sam svedok scenama kada su se neki sedmogodišnjaci na najružniji način obraćali svojim roditeljima, a ja sam bio jedini u prostoriji kome je to zasmetalo. Jedna frajlica je odbrusila nešto svojoj majci, a ni majka ni otac nisu odreagovali, samo su sedeli kao da se ništa nije dogodilo.
Mi, roditelji,smo osobe kojima autoritet pripada po prirodnom ustrojstvu stvari i za to nam nisu potrebni ničija saglasnost ni odobrenje, pa ni oni našeg mališana.
Nalaženje sreće je životna misija, i to ne uvek uspešna. Zaista nemam snage da je tražim za četvoro. Tako da će moja deca morati da urade ono što smo i ja i svi drugi morali da radimo, i traže je sama.
Nije uzalud Duško Radović rekao da deca ne treba da imaju svoju sobu, jer se onda otuđe od roditelja. I da se najviše mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima.
Adaptacija na novu sredinu je proces kroz koji se, u zavisnosti od karakteristika ličnosti, uverenja i vaspitanja, prolazi lakše i sa manje stresa ili ne baš tako lako. Nekako, razvojni period u kom se sa adaptacijama na nove uslove i okolnosti susrećemo prvi put jeste period detinjstva.
Plač je normalan način izražavanja emocija, ali ga naš mozak registruje kao signal uznemirenosti koji traži pažnju i pokreće potrebu da odmah reagujemo. Iskustva iz vlastitog detinjstva taj alarm mogu dodatno pojačati.
Piše: Samra Dedić
Ovaj članak predstavlja na jednom mestu strategije koje, na osnovu rezultata naučnih studija, obično predlažem, i nadam se da će biti od pomoći i deci i roditeljima.
Pokušaj doživljavanja superužitka nužno vodi u neku vrstu zavisnosti bilo da se to čini uzimanjem droga, kroz virtuelnu stvarnost, video-igricama ili ekstremnim sportovima, pa zato budite oprezni s ovom željom
