Tinejdžer koji se ceo dan kontroliše u školi, u društvu i na mrežama, kod kuće često „pukne“. Ne zato što ne poštuje roditelje, već zato što više nema snage da glumi da je dobro.
U svetu u kom se stalno govori o pozitivnom razmišljanju, motivaciji i „lepšoj strani života“, roditeljstvo lako sklizne u zamku toksičnog optimizma – ideje da su negativne emocije nešto što treba brzo popraviti, potisnuti ili preskočiti.
Roditelji mogu oblikovati ključne aspekte detetovog razvoja kroz otvoreno i demokratsko komuniciranje, pri čemu slušanje predstavlja esencijalni instrument za izgradnju zdravih i blagostanju usmerenih odnosa.
Plač je normalan način izražavanja emocija, ali ga naš mozak registruje kao signal uznemirenosti koji traži pažnju i pokreće potrebu da odmah reagujemo. Iskustva iz vlastitog detinjstva taj alarm mogu dodatno pojačati.
Piše: Samra Dedić
Ovaj članak predstavlja na jednom mestu strategije koje, na osnovu rezultata naučnih studija, obično predlažem, i nadam se da će biti od pomoći i deci i roditeljima.
Pokušaj doživljavanja superužitka nužno vodi u neku vrstu zavisnosti bilo da se to čini uzimanjem droga, kroz virtuelnu stvarnost, video-igricama ili ekstremnim sportovima, pa zato budite oprezni s ovom željom
Najskuplji ranac nije nužno i najbolji. Pravi izbor je onaj koji odgovara građi vašeg deteta, udoban je, dovoljno lagan i funkcionalan za njegove svakodnevne školske obaveze.
