Koliko puta smo, gotovo usput, izgovorili rečenice poput:
„On je tvrdoglav, sav je na mene.“
„Ona je stidljiva, takva sam i ja bila.“
„Nije baš za školu, mi u porodici nismo bili učenici.“
Izgovaramo ih bez loše namere. Nekad čak s dozom ponosa, nekad uz blagu zabrinutost, a često i kao objašnjenje – sebi i drugima. Ipak, te rečenice nisu samo opis deteta. One su poruka. A poruke koje deca stalno slušaju imaju moć da oblikuju ono što će postati.
Tu na scenu stupa Pigmalion efekat.
Zašto sami sebe lažemo kad nam nije prijatno? – Kako kognitivna disonanca utiče na roditelje i decu
Šta je Pigmalion efekat?
Pigmalion efekat opisuje pojavu da se očekivanja odraslih ostvaruju upravo zato što u njih verujemo. Drugim rečima – dete često postaje ono što mu stalno poručujemo da jeste.
Ako verujemo da je dete „tvrdoglavo“, ponašaćemo se prema njemu kao prema detetu koje će sigurno da se opire. Ako očekujemo da je „nespretno“ ili „lenjo“, manje ćemo mu nuditi prilike da se dokaže. A dete, s vremenom, te poruke usvaja kao istinu o sebi.
Ne zato što je takvo rođeno – već zato što je u to poverovalo.
Kako etikete tiho upravljaju ponašanjem
Roditeljske etikete retko zvuče grubo. One su često umotane u šalu, poređenja ili porodične priče:
„On je naš mali buntovnik.“
„Ona je emotivna, odmah plače.“
„On je smotan, nikad ne gleda gde ide.“
Problem je što dete ne čuje kontekst. Ono čuje poruku o sebi. I vrlo brzo počinje da se ponaša u skladu s njom.
Dete koje stalno sluša da je „stidljivo“ – povlači se još više.
Dete koje čuje da je „problematično“ – prestaje da se trudi da bude drugačije.
Dete koje nosi etiketu „pametan“ – može početi da se plaši greške, jer mora da opravda očekivanje.
Nijedna greška roditelja nije presudna ako detetu pokazujemo da je VREDNO BIĆE
„Povukao je na mene“ – ali dete nije naša sudbina
Deca jesu kombinacija genetike, temperamenta i iskustava. Ali nisu kopija roditelja. Kada kažemo „takav je, povukao je na mene“, često nesvesno zatvaramo vrata promeni – i kod deteta, ali i kod sebe.
Time poručujemo:
-
da je osobina nepromenljiva
-
da nema potrebe da se razvija drugačije
-
da je to „tako kako jeste“
- Advertisement -
A deca se razvijaju upravo kroz mogućnost da budu više od onoga što trenutno jesu.
Kako da koristimo Pigmalion efekat u korist deteta?
Ne znači da treba da ignorišemo izazove ili da dete idealizujemo. Ali možemo menjati jezik kojim govorimo o detetu – i pred njim i u sebi.
Umesto etiketa, nudimo opis ponašanja:
-
Ne: „On je lenj“
→ već: „Teško mu je da se pokrene kad zadatak deluje preteško.“ -
Ne: „Ona je preosetljiva“
→ već: „Jako intenzivno doživljava emocije.“ -
Ne: „Nije za školu“
→ već: „Uči drugačijim tempom i na svoj način.“
Time detetu poručujemo: Nisi problem. Imaš izazov – i možeš da rasteš.
Deca postaju ono u šta verujemo
Pigmalion efekat nas ne poziva na savršenstvo, već na svesnost.
Na to da zastanemo pre nego što dete svedemo na jednu osobinu. Na to da se zapitamo: Da li mu ovom rečenicom pomažem – ili ga ograničavam?
Jer deca često ne žive u skladu sa svojim potencijalima, već u skladu sa očekivanjima odraslih koji su im najvažniji.
A dobra vest je – očekivanja se mogu menjati. I kad se promene naša, često se promene i njihova priča o sebi.
