“Kod nas je nekako običaj da se jedno rodi, za drugo se aplaudira, za treće se podižu obrve, a za četvrto već nema uzdržavanja nego se odmah pita: Šta će ti tolika deca?. Kako da ljudima objasnim lepotu velike porodice, radost i toplinu koju ti pružaju ta deca, a svako od njih je ličnost za sebe”,
Nekoliko puta u životu sam se našla u situaciji da mi roditelji koji imaju jedno ili dvoje dece kažu ‘Lako je tebi, ti ih imaš četvoro’. Uvek ostanem malo zatečena tom rečenicom i pomislim, zar stvarno to mislite? Ali ustvari, imaju pravo. Samo da dodam, nije nam samo lako, nego i lepo
Država bi već od leta mogla da materijalno podstiče rađanje. Naknada do punoletstva – iz budžeta, ali i iz privatnih donacija
Imamo 15 dece, ali smo uvek sve sami radili Ako je u porodici sve pravilno raspoređeno i svako ispunjava svoje obaveze, sve će biti u redu.
Ne zanima ih samo „da li“ planirate decu, već i „koliko“ dece. Onda, koji je to idealan broj koji bi zadovoljio sve? Evo, nekih ideja.
Ništa više nije isto: ni predškolske ustanove, ni škole, niti ima opšte prihvaćenog društvenog sistema vrednosti niti ideologije, struktura porodice je bila drugačija (najviše dvoje dece sa povećom razlikom među njima), niti je radno vreme isto.
Svi su ubeđeni da moje petoro dece ne dobija dovoljno pažnje. Duboko su uvereni da, samo zato što ih je petoro, nemamo dovoljno vremena za sve njih.
Fjodor Vasiljev, rođen 1707. godine, bio je naizgled običan seljak iz Šuje, u Rusiji. Međutim, njegovo potomstvo je učinilo da za Fjodora čuje ceo svet.
Najveći deo vremena ja provodim u oduševljenju činjenicom da imam šestoro dece. Evo i razloga zašto:
