Piše: Elena Fetisova
Život i predstave o životu
O porodicama sa više dece je u pravoslavnim sredstvima informisanja prihvaćeno da se piše „paradno“ u određenoj meri. To je razumljivo: verujući novinar oseća nešto poput strahopoštovanja prema „rekordno višedetnima“ („To su ljudi! Oni mogu! I kako se samo nose sa tim!“) i iskreno prenosi ovo osećanje čitaocu. Roditelji sa više dece ne govore suviše detaljno o teškoćama jer veliki broj dece vrlo brzo dovodi osobu do shvatanja da se najveći deo problema krije u njoj samoj, u njenim nedostacima a ne u brojčanim pokazateljima porodice. Sledstveno, roditelji ne plaše čitaoca problemom imanja više dece, shvatajući da su iste teškoće vrlo verovatne i sa jednim detetom. Ostaje im samo da podele svoju radost koje takođe – ima.
Međutim, čak i u sopstvenom iskustvu sam se susretala sa pojavom da sam tekstove o životu porodica sa više dece koje sam pročitala u mladosti, jako pozitivne, nakon dobijanja sopstvene porodice doživljavala sa senkom lake ironije. Dugo sam se, na primer, sećala izjave iz jednog intervjua: „Mama se ne deli na troje“, to jest, što više dece u porodici, to manju međusobnu ljubomoru deca osećaju. Zabavno je sada u sopstvenoj porodici posmatrati svakodnevne pokušaje podele mame na tri dela u bukvalnom smislu ove reči. Avaj, imam samo dva krila a pri čitanju knjige sva tri deteta neizostavno žele da sednu pored mame. Ako staviš jedno dete na koleno, moraš da staviš i ostale. I probaj da im objasniš da mama nije pauk.
Nedavno sam u komentarima na jedan tekst o porodici sa više dece videla gnevne i gorke reči oca sa više dece (šestoro ili sedmoro!) da su ga „namamili“ u imanje više dece, stvarajući sliku koja se u praksi pokazala kao isuviše teška realnost. I iako se dalje ispostavilo se da „svakodnevna realnost“ komentatora ima mnogo bolje uslove u kojima potpuno normalno i zahvalno mogu da žive i druge porodice, ovaj otac se može razumeti. Ipak, određene izazove – pre svega za psihičku ravnotežu roditelja – višedetna porodica može ponekada da nosi.
„Jedna mama se kajala što je ona takva nikakva: grešna, lenja i „praskava“ majka, dok sveštenik koji je ispovedao sluša, sluša i govori: „Matuška, a šta misliš da piješ malo vitamine, a?“
I tu, sa jedne strane može kratko da se rezimira: pokajte se i bićete srećni! U suštini je to tačno jer se većina problema pretvara u ništa tamo gde postoji svagdašnja čvrsta nada na Gospoda i spremnost da se postavljaju zahtevi samo u odnosu na sebe a ne i na ljude oko nas. Međutim, pošto daleko da smo svi došli u meru rasta, na primer, svete Julijanije Lazarevske, treba da priznamo da u praksi u roditeljskom životu postoje teškoće ne samo duhovne, već i psihofizičke prirode.
Jedna mama se kajala što je ona takva nikakva: grešna, lenja i „praskava“ majka, dok sveštenik koji je ispovedao sluša, sluša i govori: „Matuška, a šta misliš da piješ malo vitamine, a? Nemoj da se smeješ, ozbiljan sam. Da, ima i samoopravdanja. Ali u ovom slučaju kod tebe je pre svega umor. Uzmi ih…“
