Mama, hoćeš nešto da mi učiniš, upitala sam je. Obrisala je ruke o kecelju i pogledala me. Nije još bila penzija, rekla je. Ne trebaju mi pare, mama. Hoću uštipke da mi napraviš. Sad. Odma’. Al’ da budu kao bakini. Molim te.
Danas je u restoranu u kom radim bila tročlana porodica. Majka, otac i sin. Sin ima neki mentalni poremećaj. Forest Gamp i Rain Man su mi pali na pamet. Nisam siguran od čega tačno boluje, pa neću da lupam. Ali priča otežano i po pogledu se može reći da je češće odsutan nego prisutan.
Nesanicu sam imala retko i tada bih zbog nje bila uznemirena, sada je prihvatam kao i većinu stvari koje su mi neprijatne, a kada se dogodi, to vreme koristim da planiram ili maštam ili se sećam.
Već više od 20 godina humanitarna organizacija SOS Dečija sela Srbija kroz svoje programe pruža edukativnu podršku deci i porodicama kako bi deca ostala u sistemu obrazovanja, razvila radne navike i dobila priliku da napreduju.
Domaći zadaci retko ostaju samo između deteta i sveske. U većini porodica oni brzo postanu porodična aktivnost – uz uzdahe, podsećanja, pregovore i pitanje koje se stalno vraća: da li pomažem svom detetu ili mu zapravo odmažem?
