Danas je u restoranu u kom radim bila tročlana porodica. Majka, otac i sin. Sin ima neki mentalni poremećaj. Forest Gamp i Rain Man su mi pali na pamet. Nisam siguran od čega tačno boluje, pa neću da lupam. Ali priča otežano i po pogledu se može reći da je češće odsutan nego prisutan.
Nesanicu sam imala retko i tada bih zbog nje bila uznemirena, sada je prihvatam kao i većinu stvari koje su mi neprijatne, a kada se dogodi, to vreme koristim da planiram ili maštam ili se sećam.
Na proširenju u jednoj njemačkoj provinciji parkiran je Golf sa grbom Bosne što visi sa retrovizora, u autu pojačana Vida Pavlović i dva čovjeka nijemo sjede, gledaju u prazan mrak nepoznate noći, i plaču.
Kao neiskusna majka mislila sam da to grozno izgleda, ali zapravo nisam znala što to znači. A to je značilo da je Džoi rođen s izobličenim nogama. Doktori su nas uveravali da će uz lečenje moći normalno hodati, ali da najverovatnije neće baš dobro trčati.
Vremenom, kako deca u ovakvim porodicama bivaju starija, taj odnos sa roditeljem doživljavaju kao obavezu i breme sa kojim ne znaju kako izaći na kraj.
Projekat „Povratak prirodi – Beremo, merimo, stvaramo u prirodi i učimo i odmaramo“ učiteljice Mirjana Mihok i Snežana Cvetinović uspešno realizuju već tri godine, kontinuirano unapređujući koncept „učionice bez zidova“ i integrisanog učenja u prirodi
