Noćas sam mislila o nekim ljudima kojih više nema. Živim u delu grada koji po definiciji nije elitni, a novosađani vole da naglase da su sa Limana, Centra ili Bulevara, to vam je kao neka vrsta pedigrea, naš krug dvojke. Ovaj podatak je važan jer u mom kraju žive obični, skromni ljudi, a među njima uvek ima onih koji su na marginama skromnosti. Ovo je priča o njima.
Godinama sam imala psa, crnu pudlu, savršenu kreaciju šarma i karaktera. Kako se pas mora setati koristila bih priliku da u isto vreme obavim kupovinu u lokalnoj prodavnici. Ispred nje je stariji čovek, u vazda rasparenom odelu, imao improvizovanu tezgu i na njoj: teglu pekmeza, čarape, testeninu, sapun, vrlo šaroliku ponudu od koje bih ja ponekad nesto izabrala da kupim. Dok bih bila u prodavnici on bi mi pričuvao psa. Jednog dana sam ga srela i po običaju upitala za zdravlje, a on mi je iz džepa izvadio presavijen papir , stidljivo stavio na dlan i zamolio me da ga pročitam kod kuće. To je bila pesma napisana neveštim rukopisom, neveštim stilom, ali pesma za mene, o meni, sa nazivom: Pudla ispred neoplante. Pesmu još uvek imam, a njega više nema.
U šetnji sam sretala ženu sa psom, nemoguće je bilo ne primetiti njih dvoje.
Ona je bila srpska Vivijen Vestvud sa velikim mešancem sa kojim je jedva uspevala izaći na kraj, samo je ljubav pomagala da ga ne pusti sa tog povoca za kojim je posrtala. Razgovarale smo o modi, o psima, o zivotu. Imala je decu, negde, i imala je psa, tu sa njom. Vremenom sam svedočila kako bolest uzima dušu. Prvo sam uočila prejaku šminku, nepočešljanu kosu, sve manje urednu odeću, pa „zaboravljanje“ novca i molbu da joj se plati pivo koje bi popila ispred radnje, preglasan smeh koji je parao uho kao jecaj. Jednog dana je vise nije bilo. Ni psa vise nije bilo.
On se zvao Zoran, njemu znam ime. Znate one pijance iz kraja koji sede ispred prodavnice po ceo dan, a danima u kojima je karton na stepenicama prazan, bio bi u nadnici ne bi li zaradio neku crkavicu za sutrašnju čašicu razgovora. Zoran bi mi popravio sic na biciklu, zavrnuo zvonce, namestio lanac, a ja bih ga častila pićem i cigarama, to je bio naš prećutni sporazum. Ukoliko bi me video kako nosim vreću sa smećem, on bi je uzimao sa rečima kako mene majka nije rodila da bih radila takve poslove. Džentlmen koga je neka muka, njemu znana tuga, napravila pijancem. Ispred ulaznih vrata sam, ponekad, pronalazila cvet, a onda sam slučajno videla ko mi ga ostavlja… nikada mu to nisam rekla, ponešto treba prećutati da ne bi postideli nečiju dobrotu. Jednog dana, vise ga nije bilo.
Noćas sam mislila na njih, ne znam na kojim nebesima sada sede i da li je prestao da ih boli prethodni život, ali znam da smo u ono malo vremena razmenili to što smo imali i znali, razmenili smo ljudskost, ono najbolje u nama.
Piše: Snežana Vujanović
Izvor: Detinjarije.com
