Piše: Dragana Kanjevac
Najnoviji hit među jezivim vestima iz crne hronike svakako je pojava dvadesetogodišnjih ubica svojih roditelja. Primeri su razni: majka se pobunila sto je sin cele noći igrao igrice, on je lepo ubio i napravio žurku.
Kako je došlo do toga da generaciji današnjih pedesetogodišnjaka, posle svega što su doživeli, dolaze glave sopstvena deca?
Život se, kao i sa svima u Srbiji, prilično poigrao njima. Detinjstvo provode u ateističkom kreditnom raju, gde su svakodnevno statirali u pionirsko-propagandnom programu. Tokom zlatnih sedamdesetih i srebrnih osamdesetih, predstavljaju mladu socijalističku aristokratiju sa obiljem slobodnog vremena za besplatno studiranje i nezasluženo lagodan život. Tako omekšali i ušuškani potpuno nerealnim stanjem stvari i sumnjivim vrednostima, dočekuju paklene devedesete, gde armija ostaje bez radnih mesta i preživljava na ulici za kartonskim tezgama ili točeći benzin iz burića za kupus po novobeogradskim podrumima.
Za to vreme rastu njihova deca odrasla po mitinzima i školovana u pauzama štrajkova. Nije važna škola, važan je keš. Surova borba za opstanak nastavlja se i u periodu tzv. tranzicije, gde su bogati još bogatiji, a siromašni na ivici života. Dakle, roditelji ili prave keš pa obasipaju poklonima svoju usamljenu decu, ili nemaju keš pa usamljena deca traže neku kombinaciju, sponzora ili već ko zna kakvu šemu da uteknu od roditelja, bednih luzera. Odrasli na Biserima Vanje Bulića, sa junacima filma Vidimo se u čitulji u komšiluku, pobesneli od besmisla u kojem su se obreli, mladi humanoidi mlate nastavnike i lagano tamane roditelje.
Ubice dečijih lica isti su oni anđeli koje su roditelji zasipali barbikama i najnovijim patikama dok se u radnjama prodavao samo senf, a plate vredele četiri marke. Od malih nogu su jedino učeni materijalnim vrednostima, bez ikakve moralne ili vaspitne barijere. Imaju moderne roditelje koji su sa njima drugari, što je mnogo više kul nego biti klasičan roditelj, koji vaspitava.
E pa kad te drugar malo žešće iznervira, brate…
Nedelja, 11. januar 2009.
Izvor: Dragana Kanjevac
