2. Potreba roditelja da “popravi” dete
Razumljivo je to što roditelji žele da reše probleme sa ponašanjem kod dece. Žele da spreče bebu da baca hranu, trogodišnjaka da dira makaze i noževe. Traže način da šestogodišnjak prestane da se svađa sa mlađim bratom, a da tinejdžer prestane da se duri. Svaki neuspeh u postizanju ovih ciljeva roditelji smatraju ličnim neuspehom u vaspitanju dece.
Važno je da se udaljimo od te potrebe da stalno nešto popravljamo. Ponekad, zapravo često, ponašanje se ne može “popraviti”. Jer dete nije auto koji se pokvario, pa mu treba zamena svećica ili mali servis i onda će početi da radi savršeno. Mi ovde govorimo o malim ljudima, ne o mašinama.
Promenite pristup. Nemojte misliti “Kako da popravim ovo”. Umesto toga, mislite “Da li očekujem previše? Mogu li ja, kao odrasla osoba, da pokušam da preusmerim situaciju i olakšam detetu stresnu situaciju?”
Beba koja baca hranu sa stolice za hranjenje nije nešto što se može popraviti, ali možete stolicu postaviti na neku podlogu koju ćete kasnije samo istresti. Ako trogodišnjak dira makaze i noževe, to ne treba popravljati, treba jednostavno skloniti noževe i makaze na mesto koje mu nije dostupno.
