Trudnoća u Indiji: Red molitve, red rituala

Kao i u svim tradicionalnim društvima, trudnoća i rađanje u Indiji smatrani su najpoželjnijim stanjem za ženu.

Kao i u svim tradicionalnim društvima, trudnoća i rađanje u Indiji smatrani su najpoželjnijim stanjem za ženu. Zbog toga je odmah po sklapanju braka, vršen ritual pod imenom Garbhadhanam, čiji cilj je bio dobijanje božjeg blagoslova za začeće.

Kad bi žena konačno zatrudnela, način na koji bi se ponašala do porođaja zavisio je u mnogome od njenog klasnog statusa. Ukoliko je pripadala višim kastama, celu trudnoću provodila bi odmarajući se i ugađajući svojim prohtevima. Ako je, međutim, bila iz nižih kasti, radila je naporno sve do dana svog porođaja. Ipak, u kakvim god uslovima da je proticala ženina trudnoća, veoma se vodilo računa o poštovanju određenih rituala, kojima je zadatak bio da zaštite majku i dete, ili da utiču na tok trudnoće, pol ili osobine deteta. Trudnica bi nosila amajliju protiv zlih očiju i uroka, poznatu kao valai, što znači „opkoliti“, a za koju se verovalo da stvara nevidljivu barijeru koja ženu štiti od zlih duhova. Važnim se smatralo i održavanje besprekorne higijene. Određene stvari bile su zabranjene, na primer da trudnica sama izlazi po mraku ili ulazi u šumu. Muž nije smeo tokom ženine trudnoće da ubija životinje, jer je blizina smrti, smatralo se, moglapogubno uticati na ishod trudnoće.

Tokom drugog stanja, svaku priliku žena u Indiji bi koristila da peva ili slika, jer se smatralo da umetničke aktivnosti imaju blagotvorno dejstvo na buduću bebu. Trudnoća se u Indiji smatrala svojevrsnim „vrućim“ stanjem, tj. stanjem povišene telesne temperature („hitta“), čemu se pripisivala i jutarnja mučnina. Zbog toga je postojala bojazan da se trudnica ne „pregreje“ i tako izazove pobačaj, pa je zbog toga ona izbegavala određene „vruće“ namirnice, poput mesa, jaja, koštunjavog voća, začina. Umesto njih, žena je uzimala „rashlađujuće“ namirnice poput mleka, voća i povrća. Pritom se veoma mnogo računa vodilo o umerenosti – prejedanje je vodilo preteranom rastu ploda, a samim tim i rizičnom porođaju.

Indija je zemlja u kojoj se rođenje muškog deteta izuzetno strasno priželjkuje. Iz tog razloga vršene su mnoge magijske radnje kako bi se uticalo na to da novorođenče bude dečak. Ritual Pumsavanam izvodio se u trećem mesecu trudnoće, tako što je trudnica konzumirala klas ječma i drugo zrnevlje uz religiozno pojanje. Pulikuti je sličan ritual, u kome žena koja je prvi put trudna pije sok od kiselog voća ne bi li tako osigurala rođenje muškog deteta. Kao i u svakoj kulturi, praktikovani su i određeni načini predviđanja pola budućeg deteta. U jednom od njih, najmlađi član porodice pokazivao bi prstom na trudnicu, a u zavisnosti od roda kome je pripadao naziv telesnog organa najbližeg uperenom prstu, zaključivalo se da li žena nosi muško ili žensko dete.

U četvrtom mesecu trudnoće obred pod imenom Seemantam izvodio se radi zaštite trudnice u najkritičnijem periodu. Mirisno ulje sipano je na glavu trudnice, a muž je, izgovarajući određene jezičke formule, tri puta izvlačio liniju razdeljka od čela prema potiljku, kako bi potaknuo sazrevanje ploda. Tu nije bio kraj zaštitnih rituala. U petom mesecu, kako bi budući majka i dete ostali zaštićeni, vršili su se, u zavisnosti od geografskog područja, obredi Valakappu, Puchutal and Saddha.

Ceremonija odavanja počasti trudnici smatralala se neizostavnim elementom, i organizovala se u najvećoj prostoriji u njenom domu. Buduća majka oblačila je novi svileni Sari koji bi dobijala od svoje majke, stavljala je na sebe sav dobijeni nakit, dok bi joj drugarice pomagale da se našminka. Kosu bi joj ukrasile dugačkom trakom od cveća, a stopala oslikale crvenom bojom po imenu parani. Po završetku doterivanja, trudnica bi sela u predivno ukrašenu stolicu, a prijateljice i rođake predavale bi joj poklone – slatkiše i narukvice, koje bi joj uz blagoslov stavljale na ruke. Osim svečanog ručka, tokom ovog dana organizovana su i druge aktivnosti – društvene igre, pevanje i ples. Pokloni su bili pažljivo odabirani i namenjeni svim učesnicima ove ceremonije.

Kako se bližio porođaj, set rituala sprovođen je kako bi se on olakšao, a u njihovom izvršenju učestvovale su starije žene koje su već rađale. Svi čvorovi u domaćinstvu morali su biti odvezani (kako bi se i dete “odvezalo” i izašlo), a otac je u bašti prosipao vodu u istom smeru u kome teče najbliža reka. Kada bi zpočeli trudovi, porodilja bi bila smeštena u jugozapadni kraj kuće, što se smatralo pravilnim prema Vastu učenju (indijski Feng-šui). Ukoliko bi porođaj slabo napredovao, porodilji se čak davalo da popije čašu vode u koju bi njena svekrva prethodno uronila svoj nožni palac.

Na samom porođaju, kada bi beba izašla iz materice, a pre presecanja pupčane vrpce, otac deteta bi, prethodno se okupavši i pomolivši Višni za inteligenciju, snagu i lepotu deteta, dotakao njegova ustašca zlatnom kašikom ili prstenom umočenim u med i puter. Zatim bi tri puta izgovorio reč vak (govor) u desno uvo, prilikom čega su pevane mantre koje bi detetu trebalo da obezbede dugovečnost i sreću.

Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: