Nedavno se pojavio video u kom Novak Đoković, očigledno uz pomoć veštačke inteligencije, govori kako je Jovana Jeremić mala i ružna, kako je televizija Pink upropastila i „sje*ala“ mozgove starijih građana Srbije, ali ne i mlađih — pa on, eto, podržava studente.
Nekima je odmah bilo jasno da to nije stvarno. Novak ne koristi takav rečnik, ton ne liči na njega, i tehnički se da naslutiti da je u pitanju veštačka tvorevina.
Ali…
Veliki deo populacije nije se zamarao razmišljanjem. Delili su video, verovali, komentarisali — sve kao da je autentično.
I to je samo početak.
Veštačka inteligencija ne dolazi — ona je već tu. Već sada može da oponaša glas, lice, stil izražavanja. I već sada mnogi ne znaju da prepoznaju razliku između stvarnog i lažnog. Kako će to izgledati za pet godina?
Kako ćemo uopšte znati koji su izvori relevantni u svetu u kom su svi izvori – doslovno – dostupni jednim klikom?
I dok se dešava tehnološka revolucija koju mnogi ni ne registruju, deca uče zglavkare. Ponavljaju datume bitaka. I dalje učimo da je Aleksandar „Veliki“ jer je znao kako da organizuje ubijanja, a Uroš „Nejaki“ jer to nije hteo. Neko je još uvek veliki ako je uspešan ratnik, i slab ako nije.
Obrazovanje ne ide u korak sa svetom. Decu učimo kako da odgovore na pitanja, ali ne i kako da ih postave. Kako da prepoznaju manipulaciju, kako da zaštite um, kako da promisle pre nego što poveruju.
I sad, pošto su škole ponovo otvorene, deca su opet „na sigurnom“ – nisu kod kuće.
I to je, za mnoge, dovoljan razlog da se svi kolektivno — opustimo.
A opuštanje nikada nije bilo opasnije, čini mi se.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Autor: Snežana Golić
