Po Sergeju Lazarevu pluća su vezanost za budućnost i kršenje 10 Zapovesti..
”Ne izlazite napolje bez maske. Izbegavajte velike skupove. Bliske kontakte. Perite ruke. Dugo i detaljno. ”
Ok. Primljeno k znanju. Ali, kad malo bolje porazmislim – mene i nije strah tog virusa. Ni visoke temperature. Ni tegoba gornjih respiratornih puteva. Ni nestašica sredstava za dezinfekciju. Ni panike. Ni praznih rafova u radnjama. Ne hodam unaokolo u strahu da će mi se neko nakašljati u lice.
Virus k’o virus, bude i prođe. Svakog čuda – tri dana. Ali hajde da se uozbiljimo i realno sagledamo situaciju – mi smo inficirani nečim mnogo gorim, nečim što ne prolazi. Godinama živimo u bunilu. Godinama buncamo. Plitko dišemo i teško se krećemo. Sve u strahu da se ne zarazimo – ljudskošću. Dobrotom, ako vam je tako milije.
Ne brinemo više jedni o drugima. Ne tiče nas se ako je onom pored nas loše. Umiremo da niko ne zna, pronalaze nas tek kad smrad počne da izbija ispod vrata. Zaziremo jedni od drugih. Nemoj s njim, vidiš da pas nema za šta da ga ujede. Vidi ga kakav je prljav, dronjav… Nemoj ni s njim, on nigde ne radi. Otpustili ga s posla. Kakve koristi imaš od njega…? Ko nije za sebe, nije ni za drugoga. U se i u svoje kljuse. Pa šta ako nema, nemam ni ja pa ne tražim ni od koga. Svoja posla gledaj. Ko zna, možda je drogiran. Ne diraj ga. Ima ko će da mu pomogne. Zaključaj se. Tri puta. Ne otvaraj nikome. Ne javljaj se na telefon. Skloni se od prozora. Sagni se dole. Ti si sledeći. Sledeća. Sledeće.
Deo smo eksperimenta. Menjamo se – u strogo kontrolisanim uslovima. Sve što smo godinama gradili, sve ono čemu su nas učili – propada preko noći. Nove okolnosti traže neke nove ljude. Lukave. Žilave, besramne primerke. Spremne na sve. Prilagođavamo se, kako ko zna i ume. Slabi i ranjivi propadaju. Što je pritisak veći, to smo mi manji. A strah… strah se širi brže od najbržeg virusa.
Situacija je daleko gora nego što želimo da verujemo. Neophodne mere smo već davno preduzeli. Izbegavamo jedni druge u širokom luku. Ne dodirujemo se. Ne grlimo se. Ne tapšemo po ramenu. Ne razgovaramo. Daleki smo. Otuđeni. Zatvaramo se u sebe. U svoja četiri zida. Ne spavamo zajedno. Ne ručamo. Dane provodimo u izolaciji. Na aparatima za disanje. Životi nam prolaze u indukovanoj komi. Karantin mozga, srca, svega.
Imuni smo na starije, slabe, bolesne. Decu. Maske nosimo odavno. Pretvaramo se da smo nešto drugo. Poričemo. Nismo dobro čuli. Nismo videli. Uostalom, šta se to nas tiče..? Izbegavamo svaki mogući kontakt. Ne prepoznajemo se više. Zatečeni smo vlastitim reakcijama. Razočarani. Peremo ruke. Dugo i detaljno. Od svega. Od svih.
Cilj ponovo opravdava sredstvo. Gazimo jedni preko drugih kako bismo prvi ušli u taj čamac za spasavanje. A vajde nema, jer – kad voda jednom uđe i brod krene nadole – sve će nas povući sa sobom. Čak i da uspemo da otplivamo dovoljno daleko i domognemo se tog nekog imaginarnog ostrva, šta ćemo učiniti kada shvatimo da je pusto…?
Da li je onda jedan virus, jedna Korona, zaista najgora stvar koja nas je mogla da nas zadesi..? U vremenu u kome devalviramo kao vrsta, izumiranje nije izuzetak, smrtni ishod koji se dešava nekom drugom. Izumiranje je logična posledica svih nas. Pre ili kasnije. Mislite o tome kada sledeći put budete prali ruke. Dugo. Detaljno. Od svega i od svih.
