Ma koliko da smo dobronamerni roditelji, napravićemo negde grešku. Jer nije sve do roditeljskog para, iako je odgovornost najveća. Zalud je da pokušavamo da kontrolišemo sve aspekte
Ovi roditelji nijednom nisu pretili učiteljima, niti nastavnicima. Kako je ova činjenica neverovatna, morali smo da je proverimo
U prilogu je možda izmišljena priča, ali je sigurno priča koja će vas podstaći da dete naučite da ceni sebe i svoje vrline.
Cilj ponovo opravdava sredstvo. Gazimo jedni preko drugih kako bismo prvi ušli u taj čamac za spasavanje. A vajde nema, jer – kad voda jednom uđe i brod krene nadole – sve će nas povući sa sobom.
Kako ćemo da vaspitavamo potomstvo kada je sve pobrkano i više se ne zna da li se neko proslavio svojim junaštvom ili se pročuo kao kriminalac!
Dakle, roditelji školaraca, treba da reagujete na vršnjačko nasilje, treba da kontaktirate sve instance odgovorne za rešavanje problema
Grupa mladih koja najviše oseća loše efekte preseljenja su deca u ranoj adolescenciji, između 12 i 14 godina. Promena kuće može biti veoma razorno iskustvo za dete, naročito ako ide uz “redovne” komplikacije koje idu sa ranim tinejdžerskim godinama
Verbalno, psihičko, fizičko, socijalno, virtuelno, kakvo god hoćete – zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje – neisključiv su, neukrotiv, neiskorenjiv deo đačke svakodnevice.
Zadirkivanje je na lošem glasu jer se povezuje sa vršnjačkim nasiljem. Ima li, međutim, od njega više koristi nego štete?
Sve češće slušamo kako su nam deca neodgovorna i neposlušna, kako je sve veći porast maloletničke delikvencije. Zaista je čudno što se zgražavamo i krivimo samo medije i društvo. Kako to da nikad nismo mi u pitanju, niti naša deca. Sve su to tamo neki “slučajevi”, jel?
