Vladislava Vojnović napisala je roman za decu Princ od papira koji je dobio nagrade Rade Obrenović Zmajevih dečjih igara i Dositejevo pero, a po kojem je u režiji Marka Kostića snimljen i istoimeni film za decu. Ove jeseni u izdanju čačanske Pčelice izaći će i njena zbirka priča za decu Priče iz glave. Za čitaoce Detinjarija nije mogla da se ograniči na samo pet knjiga, pa je neke i prokrijumčarila kao slepe putnike. Svim knjigama koje Vladislava preporučuje zajedničko je da nisu površne, čak i ako su urnebesno smešne. Ako ne znate šta to znači, najjednostavniji je način da pročitate preporučene knjige pa da doznate.
Filozofski fajlovi, Stiven Lo, Plato, Beograd, 2003 (za uzrast od 6 do 106, ali je nužno biti stvarno pametan :), što, jasno, ne znači uvek da i drugi to o vama misle ili da ste vi u svoju pamet sigurni; štaviše, često je baš obrnuto)
Postoji anegdota iz mog rodnog mesta Bele Crkve u Banatu gde neki ne preterano pametan čovek priča kako se posvađao s komšijom, pa da potkrepi opis koliko je bio ljut kaže: “U lice sam mu reko da je filozof!”. Za razliku od tako bednog vrednovanja filozofije, mnogi pametni ljudi i u mom zavičaju u ostatku sveta u sva vremena, i stara i nova, smatrali su da od filozofije postoji malo koja značajnija ljudska delatnost. Filozofija nam pomaže da pametno mislimo, da razumemo sebe i svet oko sebe, da se ozbiljno zabavljamo pitanjima i mogućim odgovorima u vezi sa onim stvarima koje primitivne ljude toliko plaše da su ih, jadni, da bi se nekako spasli morali proglasiti za glupost i dangubljenje. Loova knjiga sadrži osam eseja:
– Da li bi trebalo da jedem meso?
– Kako znam da svet nije virtuelan?
– Gde sam ja?
– Šta je stvarno?
– Da li mogu da skočim u istu reku dvaput?
– Odakle potiču ispravno i pogrešno?
– Šta je duh?
– Postoji li Bog?
Stiven Lo predaje filozofiju na Univerzitetu u Oksfordu i jednom je rekao i ovo: “Znate, pomalo je depresivno živeti u društvu u kojem ljudi ne razmišljaju o velikim pitanjima… Naročito o pitanjima morala!” I ja, eto, mislim isto kao i profesor Lo, a za one kojima još nije vreme za samu filozofiju, predlažem sasvim zabavnu knjigu koja o moralu ne govori teorijski, nego je moral u njoj sastavni deo zabavne priče o školovanju: Branko Ćopić, Glava u klancu, noge na vrancu. Knjiga je pomalo slična nekim delovima Nušićeve Autobiografije, samo kad bi Nušić pisao stvarno za decu, a ne kobajagi.
Sovin huk, Karl Hajasen, Laguna, Beograd, 2006 (za uzrast od desetak godina pa naviše)
Karl Hajasen je kolumnista Majami heralda i autor romana za odrasle. Sovin huk je prvi Hajasenov roman za mlade čitaoce. Dobio je mnoge nagrade, a po Sovinom huku snimljen je, čujem, i film koji još nisam gledala. Sovin huk je delimično krimi-roman, a kad bi bio za odrasle verovatno bi bio okarakterisan kao politčiki triler sa elementima komedije. Jer, u romanu glavni junaci, mlađi tinejdžeri, ako ne i deca, rade nešto moralno ispravno do te mere da je naizgled i zabranjeno, suprotstavljajući se pri tome korumpiranim političarima, neefikasnim policajcima, alavoj građevinskoskoj mafiji i glupacima u sopstvenim redovima.
Preko ivice, Nora Meklintok, Kreativni centar, Beograd, 2009 (za tinejdžere i starije)
E, ovo je pravi pravcijati krimi-roman ili ono što se na engleskom zove mistery. Glavna junakinja je Kloi nova devojčica u gradu i školi. Dok još pati za svojim starim društvom i dok se navikava na očuha za kojeg joj se majka udala, Kloi posumnja da je otkrila zločin. Usput otkriva još mnogo toga, usput se i zaljubi i prvi put poljubi, ali ne kao ćurka, nego kao prava privatna detektivka. A pitanja morala tj. dobra i zla, kao i uvek kod krimi žanra, na prvom su mestu.
Prijatelji, Kazumi Jumoto, Kreativni centar, Beograd, 2007 (za uzrast osnovne škole i starije)
Ovakav roman npr. kad bi ga napisao domaći autor, domaći izdavači nikad ne bi objavili. Rekli bi da tema nije za decu i da je sadržaj suviše morbidan. Srećom, domaći izdavači su popustljiviji prema staranim piscima, pa je ovaj sjajni roman japanske spisateljice Jumoto dostupan na srpskom jeziku. Elem, tri dečaka u predpubertetu ludo žele da saznaju nešto više o smrti, pa reše da špijuniraju komšiju koji im se čini dovoljno star da bi mogao da umre. Kako je ljudska pažnja blagotvorna stvar, dečaci i starac postaju prijatelji. Junaci I mi sa njima saznajemo puno navodno neprikladnih stvari za decu, a zapravo sve ono s čim se sva deca sveta svakodnevno suočavaju mahom statirajući u loše skrojenom svetu odraslih: neskladne porodice, alkoholizam, ratni zločini, propale ljubavi, pa i smrt. Odličan roman, a da je i tu reč o moralo, da i ne govorimo, već ste shvatili! 😉
Rugobe, Skot Vesterfeld, Laguna, Beograd, 2012 (za tinejdžere i starije)
Ovaj je roman smešten u budućnost i dešava se posle jednog od mogućih smakova sveta. Svet je smaknut u smislu u kakvom ga danas poznajemo, tehnički i tehnološki je uznapredovao, pomama za lepotom institucionalizovana je, ali se, isto tako institucionalno plaća lobotomijom, tj. daš pamet, dobiješ lepotu. Dakle, već vidimo da je u pitanju neka vrsta SF-romana, a SF žanr često koristi fantastične elemente kao alegoriju na sadašnjost. Glavna junakinja, da, da, opet je ženski lik glavni – jupiii! – u Rugobama, a zatim u još dva nastavka (Lepotani, Specijalci) raste, greši, sazreva i popravlja se tako što uviđa pogrešnost sistema vrednosti sveta u kojem živi (aha, opet moral!), te postaje ono što bi se postarinski reklo deo pokreta otpora, pa i revolucije. Reč je, dakle, o beskrajno zanimljivijim ženskim, a i ne nužno samo ženskim, dilemama od one kojem će se prikloniti carstvu, da li onom seljastoga vukodlaka i onom narkomaničastog vampira oko kojih se u neke druge tri popularne knjige lomi jedna druga popularna junakinja.
