Volimo li stvarno svoju decu?

ŽIVO ZAJEDNIČENjE

Veliki problem čovekove realizacije i integracije u živu životnu zajednicu je zatvorena porodica, gde su samodovoljni pojedinci opterećeni sobom i svojim potrebama. Potrebno je ubediti sebe da je iskorak iz ove samoizolacije stvarna potreba koja donosi dobre mogućnosti za sve. Ta i takva privatizacija života svođenjem svega na jednu malu grupu pojedinaca, veoma ugrožava našu stvaralačku slobodu. Najžalosnije stanje svega ovoga jeste mišljenje da je moj uspeh potpun samo onda kad porazim drugoga i dovedem ga do očaja i beznađa.

Odrastanjem u takvom ambijentu, deca, u početku nesvesno, a kasnije potpuno svesno, preziru sve što je van zone njihovog sebičnog interesa, i doživljavaju kao suparnika i protivnika svakoga ko može da im bude na putu. Dijalog i komunikacija bilo koje vrste su suvišni i nepotrebni, to je gubljenje vremena, jer ne postoji uzrok koji se zove moja potreba. To stanje je zapravo strah od prolaznosti, gde je osnovna ideja: „Grabi dan!“, ili još tačnije: „Uzmi što više!“. Tako se u čoveku sudaraju nesigurnost sa jedne strane, i sebični prohtevi sa druge strane, što neminovno ispražnjuje biće i raslabljuje slobodnu volju.

Često smo nepravedni prema svojoj deci, posebno kad sputavamo njihovu dobronamernost prema slabijim, prosto ih učimo da po meri trenutne potrebe realizuju sve svoje relacije. Pod presijom nedefinisanog straha mi ih sklanjamo u stranu, izvodimo iz životnih relacija na „sigurno mesto“, učimo ih da preziru slabije, a nesvesno ih poučavamo da se povinuju jačima, ne znajući da ih tako uvodimo u podaničku nesigurnost, koja uvek na kraju rezultira nasiljem nad slabijim. To je stanje beživota, kada je drugi skoro uvek moja prepreka, osim onih slučajeva kada postoji potreba da nešto učini za mene. Najbolje je da se to odvija u ambijentu porodice, ili uže rodbine, ali već ako mora može doći u obzir i neko drugi, i to samo onda kad je za nešto potreban. Tako „odnegovani“ čovek neminovno postaje razdeljena ličnost, istovremeno i podanik i nasilnik, sve u zavisnosti od sopstvene potrebe.

ZAKLjUČAK

Nije nimalo bezazleno to što se događa u našim školama, sportskim i drugim objektima, i na ulici, to znamo svi. A šta preduzimamo? Nije dobro što nemoćno konstatujemo problem pristajući na beznađe i okrivljujući jedni druge. Umesto te ravnodušnosti, koja na momente prerasta u fanatizam, počnimo da promišljamo svoje postupke, svejedno imamo li ili nemamo decu, i bez obzira na njihov uzrast.

Obuzdajmo sebe da bismo mogli da njih poučavamo, birajmo reči, pazimo na postupke, ne ponašajmo se neodgovorno ni prema kome, čak ni prema detetu u kolevci, jer i ono već reaguje i uočava na svoj način, prima i sabira informacije; ne saopštava nam o tome ništa, ali je sigurno to da ga se mnogo toga dotiče i utiče na njega. Učimo decu da budu nesebični, da paze na svaku izgovorenu reč, tako da nam ne bude njihova psovka razlog za neobuzdani smeh, nego povod da ih naučimo da je reč svetinja. Uvodimo ih u život tako što ćemo ih upućivati da dobrim pobeđuju zlo, a ne da nasiljem razrešavaju bilo šta.

Vaspitavajmo ih kroz umesne igre i lepe priče o životu, pokazujući im da je najveće junaštvo pobediti sebe, a ne poraziti drugoga. Sačuvati drugoga od sebe, a ne plašiti se svih tako što na kraju sve mrzimo.
Pokažimo im da je život lep, a ne samo da je težak i naporan, što dovodi do lošeg stanja sukoba svih sa svima, pa kako se ko snađe. Naučimo ih da niko ništa ne može sam bez drugih, čim vidimo da postoji izvesna razdražljivost i neumesno postupanje, poučimo ih blagim i jasnim rečima, sa puno ljubavi, strpljenja i razumevanja i neće izostati dobar rezultat. Znajmo da ovo naše stanje niko osim nas ne može promeniti na bolje. Bog žarko želi dobro, ali nam ga ne nameće, ne zbog toga što ne može ili neće, nego zbog toga što uvažava našu slobodu, koju nam je On dao.

Zbog toga, nemojmo samo bespomoćno govoriti „daće Bog“, i čekati da se nešto dogodi. On nam je već sve dao, samo bi mi taj dar trebalo da stvaralački primimo i umnožimo na dobrobit mnogih, budući neprestano dobronamerni jedni prema drugima. Znajmo i to da je to veliki ulog u budućnost, i više od toga, zalog za zajedničku nam bogodarovanu večnost. Zbog svega toga, ne trošimo se osuđujući jedni druge, i ne dangubimo u očajanju zbog lošeg stanja. Započnimo dobar proces trudeći se da damo svoj puni doprinos boljitku vere i života.

Izvor: Prijateljbozji.com