Volimo li stvarno svoju decu?

Vrlo je važno čuvati se preterane strogosti i mišljenja da je naše dete uvek krivo za sve, ali i toga da mislimo da je samo naše dete uvek u pravu. Potrebno je da zadobijemo poverenje svoga deteta kako bi u nama videlo nekoga ko mu stvarno želi dobro, i onda kad mu nešto ne odobravamo. Dug je i težak ovo put, ali jedini mogući način dobre životne realizacije. Realno sagledavanje i prihvatanje bez idealizovanja je ovde bitno i potrebno. Kada na vreme shvatimo da postoje kod našeg deteta određene loše navike koje proizvode ponašanje prema drugome, koje nije umesno i primereno, postoji dobra nada da ćemo uspeti da sve pomerimo na bolje.

Nije nimalo lako da prihvatimo da je naše dete učinilo nešto loše, to ne godi našoj roditeljskoj sujeti. Ali, nije vreme za to, razumimo da je dete u nekom problemu, traganju i lutanju, pomozimo mu da prepozna put, a ne budimo pomagači beznađa i bespuća. Baš zbog toga što ga volimo, pokušajmo da nađemo najbolji mogući način da mu pomognemo, znajući da neumesna strogost, kao ni besmislena popustljivost, nisu dobar način saobraćanja slobodnih i odgovornih ličnosti. Problem je lakše rešiv ako se prepozna već u početku, mnogo je teže rešiv ako potraje, i zbog toga je veoma važna pravovremena i ispravna reakcija.

Roditelji često odlažu suočenje sa stvarnošću neprihvatanjem konkretnih činjenica, ne znajući da tako rizikuju mnogo veću tragediju. Ako se detetu na vreme ne skrene pažnja na to da sukob ne dovodi do rešenja, da je nasilje nad drugim loš postupak, tim nečinjenjem postajemo saučesnici njegovog daljeg promašaja. Nije nimalo lako obuzdati mladalačku surovost, ali je bitno i potrebno, a najbolji mogući način je pokretanje dobre stvaralačke dinamike. Neprestano treba decu poučavati da budu stvaraoci, a ne neko ko robuje ljudima i idejama, ko posmatra i navija do ostrašćenosti.

Treba ih učiti da stvaraju dajući sebe i od sebe nesebično, a ne samo da troše neodgovorno. Naučiti dete da se pravilno suoči sa drugim i drugačijim, da bude iznad suparničkih interesa i partnerskih relacija, spremno na kompromise i dogovore. To počinje od najbezazlenijih igara, davanja drugoj deci od onoga što imaju, da razumeju da je potrebno podeliti sa drugim, a ne samo uzeti za sebe. Često se ovo zaboravlja, i nesvesno odnegujemo sebične jedince, koji umišljaju da svi moraju da se ponašaju shodno njihovim zahtevima i potrebama, a ako neće onda je sukob neminovan i nasilje izvesno. Da, od malih nogu se to stvara i umnožava, ne događa se odjednom, zato je veoma važno znati ukrotiti dečju samovolju i pokrenuti stvarnu stvaralačku slobodu.

POSTOJI I DRUGI

Samo onda kad roditelji razumeju da postoje i drugi roditelji i druga deca, imaće ispravan pristup vaspitanju svoga deteta. To neće razumeti kao ograničavajuću okolnost, neko kao živi putokaz kroz život. Saobražavaće svoje stavove potrebama i drugih, a ne samo svom interesu i stavu. To će pokrenuti stvaralačku uspešnost, gde razlike postaju kreativne činjenice, a nisu razlog za sukob i izolaciju. Naravno, sve ovo je dug i težak put, ali nije nešto nemoguće, samo je potrebno neprestano dobrovoljno sasluživanje ljubavi Božjoj.

Ovde je verujući čovek u izvesnoj prednosti, koja obavezuje, ali ne sme da opterećuje umišljenošću o posebnosti i privilegovanom položaju u odnosu na nekoga ko još uvek ne veruje. Takođe, to ne sme da bude nešto što opterećuje do osećaja bezvoljnosti i neslobode. Kako je vera pobeda nad sebičnošću i samodovoljnošću i stalno traganje za višim i boljim, onda je ovo otvaranje prirodno stanje svakog verujućeg čoveka. Opet ponavljam, ovde se ne radi o omalovažavanju drugog i drugačijeg, isticanjem vere i verujućeg čoveka, reč je o potenciranju na odgovornosti verujućeg čoveka.

Ako uspemo da svoju roditeljsku ljubav usaglasimo sa ljubavlju drugih roditelja, razumevajući jedni druge, onda stvaramo dobru priliku da pomognemo jedni drugima. Nažalost, ne mali broj roditelja to ne želi, ili nije u stanju zbog svoje nerealne slike o svom detetu, koje mora biti u svemu naj, naj, i uvek u pravu. Ta opasna otvrdlost postaje nepremostiva prepreka onda kad se susretnu dva, ili više, takva stava. Tada dolazi do nepremostivih razmirica i nerazrešivih situacija u kojima su deca najveći gubitnici, i to tako što je taj stvarni gubitak sve veći iz godine u godinu. Počinje „bezazlenim“ tučama, nastavlja se „sitnim“ prekršajima, a završava se na veoma tregičan način.

Razmislimo o svakodnevnim crnim hronikama u pisanim i elektronskim medijima, i šta ćemo zaključiti? Biće nam jasno da je premalo odgovornosti prema životu, a premnogo zahteva i nestvaralaštva, što neminovno rezultira nasiljem. Sve je svedeno na sticanje na lak način, bez truda, i istrošenje bez mere i smisla. Upitajmo se, koliko i sami doprinosimo tome prepuštajući se besmislenoj izjavi: „lako ćemo“, umesto da životu pristupamo odgovornije i ozbiljnije. Isuviše smo se zatvorili u sebe i svoje, budući nepotrebno uplašeni jedni od drugih.