Volimo li stvarno svoju decu?

Razmislimo malo o tome koliko i kako omalovažavamo svoje dete i njegovo stvaralaštvo, sputavajući mu slobodu nametanjem naših, gotovih rešenja. A još uvek mislimo da je to izraz najveće moguće ljubavi, ne razmišljajući nimalo da li takva naša ljubav godi našem detetu, da li ga izgrađuje i usavršava, ili ga ponižava do najamničkog ropstva nama i našim prohtevima i planovima. Ponekad, zaneseni sobom i svojim potrebama, previđamo da je pored nas dete kao slobodna ličnost, pa mislimo da je dovoljno kupovati mu sve što poželi, i više od toga.

Sigurno je da se ovde radi o lepim osećanjima, ali se previđa da zdrava životna komunikacija podrazumeva dvosmernost sa uvažavanjem i zahvalnošću. Tu su davanje i primanje dve bitne stvaralačke kategorije koje osmišljavaju svaki odnos, svemu daju pravu meru. Toga, nažalost, nema tamo gde postoji samo davanje bez mere i smisla i primanje bez zahvalnosti. Tako se stvaraju loše navike, umnožava se sebičnost, a ljubav se polako troši pod pritiskom interesa i nagona za posedovanjem.

Taj nagon za posedovanjem roditelji često ne prepoznaju ni kod sebe ni kod svoje dece, budući opterećeni željom da svega bude u izobilju, zaboravljajući da se ne može baš sve kupiti, i da smisao života nije posedovati i potrošiti. Tako izgubljena stvaralačka dinamika dovodi do bescilja i besmisla, pa imamo tragično stanje da se ima mnogo toga, ali je nestala ljubav, potisnut je čovek u drugi plan, a i dalje postoji mišljenje i izjave o ljubavi, koja je zaklonjena samoživošću i sebičnošću.

NAUČIMO DECU DA ČUVAJU DRUGE OD SEBE

Svi mi ponekad pogrešno usmeravamo svoju ljubav prema deci, pod teretom straha od života i ljudskog zla, pa im stvaramo pogrešnu prvu sliku o svetu kao „dolini plača“, gde ima mnogo loših ljudi kojih se treba čuvati. Nažalost, to je surova istina, ali ne i nešto što treba da postane čovekovo stanje, posebno ne ako je čovek verujući hrišćanin. Zdravom optimizmu vere treba da bude strano tako nešto, potrebno je stalno umeće prevazilaženja ovog tragizma kako bi se na pravi način suočili sa životom. Jer, samo iz tog i takvog odgovornog optimizma moguće je pokrenuti dobru stvaralačku dinamiku, posebno u delu vaspitanja dece o životu kao daru Božjem i čovekovom delu.

Nikako ne smemo podleći pritisku bilo kakvog životnog opterećenja, ili nekoj lošoj situaciji, pa tako obeshrabreni da decu učimo sebičnosti kao jedinom mogućem putu uspeha. Moramo neprestano prevazilaziti stanje borbe za opstanak, gde je eliminacija drugih jedini način opstanka u „surovim uslovima postojanja“. Dakle, moramo popraviti i neprestano popravljati raspoloženje prema drugome, ne doživljavajući ga kao neprijatelja i suparnika, gledajući ga kao brata i večnog sabrata.

Veoma je važno da svoju decu sačuvamo od sebe i svojih loših navika i olakih zaključivanja o drugima, kako ih ne bismo uplašili i obeshrabrili pred životom koji su tek okusili. Ne smemo da im oduzmemo životnu radost i da im se isprečimo na putu, ma koliko je nama teško. Moramo biti odgovorni i dobronamerni, ne da im ulepšavamo sliku o životu, ali ne smemo da ih plašimo životom govoreći samo o lošim mogućnostima. Najbolje je da pažljivo i obazrivo vaspitavamo njihovu slobodu učeći ih da će im život biti onakav kakvim ga oni osmisle i učine. Tu je važno da im na pravi način ukažemo na osnovu življenja gde je zlatno pravilo: „Ne daj da te zlo pobedi, nego ga ti pobeđuj čineći dobro.

Kloni se zla i čini dobro“. Dakle, delo a ne prazna priča, dobrodetelj a ne osuđivanje drugoga, čak i kad on čini zlo. Najteže je naučiti sebe i drugoga da „volimo i neprijatelje svoje“, ali to je preko potrebno. Veoma je važno obazrivo postupanje sa decom prilikom kategorisanja ljudi na dobre i loše, prijatelje i neprijatelje, kako ne bi došlo do posrnuća na bespuće mržnje. Najbolje bi bilo onda kada bismo ih uspeli naučiti da niko i ništa ne treba da nas nizvede u prazninu straha od drugoga, i da tako izazove potrebu da se branimo od njega do prezira prema njemu. Mi to, nažalost, olako doživljavamo i odstupamo od dobrodetelji, budući opterećeni pojedinim događajima. Brzopleto zaključujemo da se danas „ne isplati“ biti dobar, i taj loš zaključak prenosimo i namećemo našoj deci, koja reaguju na to sopstvenim postupanjima prema svojim vršnjacima. Ta postupanja su nasilna i neprimerena, nama se ne sviđaju, ali i dalje ne razmišljamo o svojoj odgovornosti u svemu tome.

ISPRAVIMO RĐAVE NAVIKE

Prva roditeljska reakcija na nestašluk deteta je obično pogrešna, posebno ako se radi o nekom vršnjačkom sukobu. Mi ih često i učimo da se „brane muški“ nikome ne praštajući ništa i ne popuštajući nikad. Retke su pojave roditeljske opomene i dobrog saveta u takvim slučajevima. Jednostavno, ne želimo da čujemo loše vesti o svom detetu, ono je za nas najbolje i uvek u pravu. Što pre promenimo stav i počnemo da promišljamo, trezeveno i odgovorno, postupke svoje dece, razgovarajući strpljivo sa njima, bez zaključivanja unapred, moći ćemo sve da postavimo na zdrave osnove.