Zapostavljenost ili kad dobiješ mlađeg brata ili sestru

Sva pažnja svih u kući je bila usmerena na to maleno biće. Više nisam postojala.

Kao mala, želela sam da imam brata ili sestru. Imala sam skoro šest godina, znala da čitam i pišem, a slobodno vreme provodila u društvu bojanki, flomastera i babe sa vezanom mokrom krpom na glavi. Krpa joj je služila umesto analgetika, pa sam najmanje pet, šest puta dnevno išla da joj tu krpu pokvasim, dobro ocedim i protresem kako bi joj se vratila isceliteljska moć.

Mama je dugo bila u bolnici. Nisam kapirala da to ima veze sa dobijanjem brata, pa ga nisam ni očekivala. Jednog dana, baba me uze za ruku i odvede u porodilište. Tamo mi pokazaše neki smotuljak sa licem i rekoše: Evo ti ga bata!

E, baš vam hvala. Pa ja sam htela starijeg, odraslog brata, da me čuva, brani i vodi na Tašmajdan. Objasniše mi da je to nemoguće i da prihvatim tog što sam dobila, jer drugog dobiti neću.

Do tog trenutka sam bila nezamenljiva zvezda, apsolutna vladarka emocijama ukućana, miljenica, mezimica, ona što zna da crta i peva najlepše, ona kojoj se čitaju bajke i pričaju priče, ona koja ništa nije morala da deli i čije su se želje poštovale bez kompromisa.

Čitavih nedelju dana mi je bilo zabavno što imamo bebu u kući. I to ne bilo kakvu, već prevremeno rođenu. Objasniše mi šta to znači. Meni je čak bilo malo i žao. Stvarno je delovao maleno i bespomoćno u onom krevecu.

Sva pažnja svih u kući je bila usmerena na to maleno biće. Više nisam postojala.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana