Ako ništa drugo, i nas četvoro imamo taj svoj čarobni trenutak, kada sa našim devojčicama koje u haljinama nose buketiće cveća odlazimo na službu. Taj svakonedeljni ritual postaje navika, ali dobra navika, i negde ih uči da budu dosledne. A doslednost je u životu važna i u pravim stvarima je vrlina, zar ne?
Nikada ih ne teram da sve vreme liturgije budu prisutne. Srećna okolnost je što je naša parohijska crkva u Velikoj Moštanici pravi mali rajski vrt, sa stoletnim lipama, četiri stotine sadnica ruža i udobnim klupama. Čak u jednom delu dvorišta koji deca obožavaju, protinica gaji koke, guske i morke. Šlag na torti je pravi pravcati, gord u svojoj lepoti, paun. On je sa svojim repom senzacija radi koje i slučajni prolaznici, koje naš hram ne zanima, zastanu da ga vide i slikaju.
Dogovor sa decom je da stoje na službi samo dok se ne pročita Sveto Jevanđelje, što nije dugo, a već nakon toga one nestaju u prostranom i divnom dvorištu hrama. Još jedna srećna okolnost je što uvek ima dece, nekad manje nekad više, ali uvek sasvim dovoljno da se lepo druže dok roditelji prisustvuju službi. Čak i kad im se ne ide, uvek jedna drugu ubede da će možda doći njihovo društvance ili da će neko doneti kolač i žito i posle to podeliti sa svojim parohijanima. To su najslađi obroci, te trpeze ljubavi, kada domaćice, dobre hrišćanke, kolač koji su namenile za zdravlje ukućana ili nekoj drugoj svrsi ne odnesu kući nego podele sa prisutnim narodom. Kroz sve te radosne događaje i druženja, kao i divne prijatelje koje smo tamo stekli, moja deca nemaju nikakvu nedoumicu oko toga zašto idemo i koja je svrha odlaska u crkvu.
„Nismo se držali nikakvih pravila i učenja da bi im objasnili odlaske na službu, samo smo im ukazali, srazmerno njihovim godinama, da ljubav, da bi vredela, mora biti obostrana. Tako je i sa Bogom – ako hoćeš da bude prisutan i blagonaklon u tvom životu – uzvrati mu istom merom.“
Objasnili smo im kada su bile manje da, ako želiš na nekoga da računaš da ti pomogne, moraš i ti njemu da uzvratiš ljubavlju i odanošću. Stvar je kao i sa ljudima – ako si prisutan u nečijem životu – moći će kad zatreba da i on bude prisutan u tvom. Nismo se držali nikakvih pravila i učenja da bi im objasnili odlaske na službu, samo smo im ukazali, srazmerno njihovim godinama, da ljubav, da bi vredela, mora biti obostrana. Tako je i sa Bogom – ako hoćeš da bude prisutan i blagonaklon u tvom životu – uzvrati mu istom merom. Budi prisutan, onoliko koliko možeš, koliko ti prija, i ti u njegovim svetim tajnama.
Бог Вас благословио, за овако дивне и поучне речи.
јереј Горан С.
Prvi dio:
Nemam baš ništa protiv neverujućih ljudi. Sloboda je rođenjem data svima da izaberu šta će i kako će. Ne, čak imam drage prijatelje koji su ateisti i dokle god neko od njih ne krene da ismeva i ruga se mom opredeljenju, ja nemam nikakve potrebe da te ljude izbegavam. Tolerancija i razumevanje su most između verujućih i neverujućih. A obe osobine znaju da budu uvod u ljubav.
Drugi dio:
Doduše, bude mi ih ponekad žao, onako iskreno, prijateljski, kada me prisustvo na nekim liturgijama učini toliko srećnom i ispunjenom da ne mogu a da se ne setim tih dragih ljudi koji, verovatno, neće iskusiti nešto slično.
Znači tebi ne smije niko ništa reći ali ti imaš pravo da žališ nekog, što je puno gore od ismijavanja.
Tipična odlika praznovjernih ljudi.
Lepsi clanak odavno nisam procitala. Kako je lepo znati da postoje taki ljudi.
“ takvi “ :)))
Uživala sam čitajući. Hvala.
Ne mogu da verujem sta sam procitao. Ne mogu da verujem da postoje ovakvi ljudi u 21 veku. Na svako pitanje koje postavi dete, odgovor je Bozic?? Pretpostavljam da neznate zasto je more slano zato ste i dali takav odgovor. Umro je i sada mu je lepo sedi sa Bogom!?!? Navescete dete da donese stetnu odluku zeleci da mu bude lepo, da bude sa svojim bratom. Na svako pitanje treba da se da pravi odgovor, a dete ce razumeti, mozda ne sve ali posteepeno ce mu biti sve jasnije. U svakom slucaju bice naprednije, obrazovanije i pametnije dete od deteta koji je ceo zivot dobijao na svako pitanje samo jedan odgovor. Totalno me razocarao tekst i moderator koji je dozvolio isti. Nisam psiholog ali se nadam da ce se bar jedan javiti i objasniti kakve sve posledice prouzrokuje ovakvo vaspitanje.
Lijepo srocen tekst koji najvise govori o Vasoj porodici i kako organizujete zajednicke aktivnosti. Nazalost pomije sali ste obicaje i Hriscanstvo. Necu previse pisati ali cu se osvrnuti na 2 stvari koje su opste prihvacene u nasem narodu skoro kao osnove naseg nacionalnog a i time i vjerskog naravno pravoslavnog bivstvovanja. U startu ste naveli sa ste se rodili u tom prezimenu i tom narodu i samim tim ste pravoslavka. Vjera se ne dobija i ne stice. Vjera je individualna i zavisi od prihvatanja svakog pojedinca. Procitajte Sveto pismo. Mozete se roditi i u porodici svestenika ako ne prihvatate da je Hristos sin Boziji i da je vaskrsao uzalud Vam kako glasi prezime. Druga stvar je sto biste tesko objasnili porodici i prijateljima i ubila bi vas sramota da vam dijete nije pravoslavac tj. da nije krsten u pravoslavnoj crkvi cak i ako je to sve sto ima sa vjerom. Pitanje za Vas, ko su bili Hristovi sljedbenici? Jevreji, od roditelja iz plemena jevreja.
Druga stvar. Krstili dijete 2.dan ili na prvi rodjendan ili sa 18 godina to mu nece pomoci a ni odrediti ga Hriscaninom. Trebate gledati i kontekst u kojem Vam je baba rekla to sto je rekla. Nekad se smatralo da ce dijete prezivjeti ili imace vece sanse da prezivi ako je odmah po rodjenju krsteno j druga stvar je da ukoliko dijete umre nekrsteno svestenik nece citati molitvu. Opet procitajte Sveto pismo koje govori o nevinosti djece. Procitajte i tekstove patrijarha Pavla koji je govorio o tome i o krstavanju tek kad momci krenu u vojsku. Pozdrav i srecan Vam Bozic.
divan tekst, iskren…
Nemojte mnogo osuđivati. Nismo svi isti i nema svako dar da prožme i razume sam, analogno ni da prenese, i onda je bolje imati i Božić kao odgovor nego ne davati nikakav. Autorka teksta se ne udubljuje u suštinu vere. Ona traži ljubav i ljubav nalazi, te je zadovoljna. Možda deca rastu malo indoktrinirana, ali ako izrastu u dobre ljude, ni to nije preterano važno. Nemaju mogućnost izbora sada što ne znači da ih život neće postaviti pred situaciju u kojoj će naučiti i to.
Što se tiče arogancije u kojoj svi slični njoj smatraju kako su bolji od drugih („i njeni prijatelji nikad neće spoznati sreću i blaženstvo jer ne idu njenim, jedinim za to mogućim, putem“) ali nikad ne bi to priznali i suštinski shvatili, to je zato što za drugo ili bolje možda i ne znaju. Opet, ne treba ih kriviti. Da li je štetno? I po koga? Taj odgovor teško da možemo mi da damo.