Zamislite jednu vateropolo utakmicu:
- Svi igrači su odrasli ljudi.
- Svi znaju pravila igre.
- Svi znaju i zašto ta pravila postoje.
- Znaju u da će biti kažnjeni ako ih prekrše.
I šta se dešava?
Svejedno ih krše.
U žaru igre, u želji da pobede, u frustraciji što nešto ne uspevaju, u besu prema protivniku – gurnuće, udariti, povući za dres, potopiti loptu.
Sudija, ako to primeti, dunuće u pištaljku i prekršilac će izaći iz bazena. I onda?
Da li sudija počinje da ispočetka objašnjava pravila igre tom igraču i zašto to nije lepo?
Da li ga pita zna li kako se oseća drugi igrač kad ga ovaj udari?
Izgrdi li ga zbog lošeg ponašanja?
Kaže li – razočaran sam, ljut sam, nismo se tako dogovorili?
Da li se izviče? Ili se naduri i okrene leđa?
Ili mu traži da obeća da to više neće uraditi?
Ništa od toga.
Samo ga isključi iz igre na 20 sekundi. To je za igrača neprijatno i frustrirajuće jer em ne može da učestvuje u sledećem napadu, em njegov tim ima igrača manje. Plus, ako sakupi tri isključenja – završava utakmicu.
Jovana Papan: Dvogodišnjak koji udara nije „loš“ već ne zna kako da upravlja svojim emocijama
Dakle, jedino što sudija čini jeste da, bez nerviranja, objašnjavanja i grdnje, kazni igrača na način koji će da smanji šansu da on ponovi takvo ponašanje.
Verovatno ne vidite ništa neobično u reakciji sudije. On samo zavodi red na najefikasniji mogući način.
Dobro, ali pazite: vaterpolisti su odrasli ljudi, koji dobro znaju kako treba da se ponašaju i zašto. Da ne treba da se guraju i udaraju. Pa svejedno to rade. Štaviše, da nema sudije, verovatno bi se pobili u tom bazenu. Pa zar to nije razlog da se sudija baš onako ozbiljno iznervira?!
Mislim, ako mi već pošizimo kada naša deca, koja još nisu intelektualno i emocionalno ni blizu zrela koliko su to igrači – rade ono što znaju da ne bi trebalo da rade.
A mi baš to činimo – grdimo, vičemo, ljutimo se ili do besvesti objašnjavamo ono što su deca već sto puta čula.
Istina, sudija igračima nije ništa, pa on njihovo ponašanje ne mora da doživljava lično. Ne rade oni to NJEMU. Nasuprot tome, mi roditelji često dečije nestašluke doživljavamo kao da su usmereni protiv nas.
Zašto to radimo?
Zbog naših očekivanja. Roditeljstvo je ulaganje ogromne fizičke i psihičke energije. Bukvalno zanemarujemo svoje elementarne potrebe da bismo njima pružili sve. Padamo od umora, gladi, ne stižemo ljudski ni kafu da popijemo, zanemarujemo zdravlje, društveni život, zabavu – sve zbog njih. I onda nesvesno očekujemo, kad mi njima već toliko dajemo, da će nam biti uzvraćeno. Da će se bar potruditi da nas ne nerviraju i poslušaju oko nekih osnovnih stvari, bez da moramo da ih disciplinujemo.
Da se neće međusobno potući svaki put kad sednemo za sto da ručamo.
Da će se setiti da operu ruke pre jela.
Da će odići u krevet bez rasprave.
Da neće imati tantrum nakon što smo im objasnili zašto ne može još jedan crtani…
Jovana Papan: Šta ne možete kontrolisati kao roditelj?
Međutim, zaboravljamo na jednu važnu činjenicu: deca su prilično egoistična stvorenja. Koliko god mi bili posvećeni, puni strpljenja i razumevanja, ona neće to previše ceniti već će nas uzimati zdravo za gotovo. Ako dete dobija samo ljubav, ali bez discipline, u njegovom unutrašnjem doživljaju se stvara nesvesno uverenje:
- „Mogu da teram svoje dokle god hoću.”
- „Nema stvarne cene za moje ponašanje.”
- „Odrasli će se prilagoditi meni.”
Deca nisu spremna na uzajamnost jer njihov mozak još nije u potpunosti razvijen: prefrontalni korteks, zadužen za samokontrolu, planiranje i sagledavanje posledica sazreva veoma sporo, a onn je taj koji nam omogućava da zastanemo, sagledamo tuđu perspektivu i obuzdamo impuls. Sa druge strane, one dublje, emocionalne strukture, poput limbičkog sistema (koji pokreće impulse, želje i reakcije) su znatno aktivnije, pa je u unutrašnjem doživljaju deteta„ja sad želim” jednostavno mnogo glasnije od „kako je drugome”.
Sve ovo znači da dete neće spontano početi da se ponaša bolje jer je razumno i empatično stvorenje, već da početi da nas uvažavava i poštuje naša pravila jedino ako ga loše ponašanje bude koštalo.
Problem, dakle, nije u deci, već u našim očekivanjima:
- da uvek mogu da kontrolišu impulse,
- da će poznavanje pravila biti dovoljno za njihovo poštovanje,
- da će sarađivati samo zato što bi „trebalo”,
A zapravo, deca rade isto ono što rade i odrasli u sličnim uslovima – popuštaju pod pritiskom, emocijom i impulsom.
Zato realniji pristup nije da očekujemo da će nam deca uzvratiti za naš roditeljski trud i lepo se ponašati, već da prihvatimo da će do “prekršaja” dolaziti i da moramo da uspostavimo sistem koj će ih podsticati da se bolje kontrolišu.
Da njihovo loše ponašanje ne shvatamo lično – deca će biti deca – već da na njega mirno i dosledno odgovorimo.
To može da nam se ne sviđa, da nas ljuti, rastužuje, nervira, ali neće promeniti stvarnost. I sve dok budemo odbijali da to prihvatimo, nastavljaćemo da pokušavamo jedno te isto, i dobijaćemo isti rezultat – da se izrazimo vaterpolo jezikom – haos u bazenu.
Prihvatanjem realnosti zapravo ne „popuštamo”, već tek tada počinjemo da delujemo efikasno. Zato što prestajemo da budemo povređeni učesnici i postajemo ono što detetu zaista treba — smiren i odlučan „sudija” koji ne viče, ne objašnjava unedogled i ne shvata stvari lično, već jednostavno održava red.
I tu se dešava ključna promena: ne zato što smo dete „naterali” da bude bolje, već zato što smo mu dali okvir u kome ono može da nauči da bude bolje.
Jer deca neće izrasti u odgovorne i obzirne ljude zahvaljujući našim očekivanjima –
nego zahvaljujući postavljenim granicama koje su dovoljno čvrste da izdrže dečiji otpor, ali dovoljno blage da ne naruše odnos i samopouzdanje.
Autor: Jovana Papan
Izvor: jovanapapan.substack.com
