Piše: Jovana Papan
Dok se savremeni roditelji veoma trude da među njihovom decom vladaju ljubav i sloga, a u najboljem slučaju dobijaju tek povremno zakopavanje ratne sekire, roditelji u tradicionalnim društvima uopšte se ne trude da im se deca vole, a ona se odlično slažu. Kako je to moguće? Psiholog Džudit Rič Haris smatra da tome postoje dva uzroka:
Za početak, deca u tradicionalnim društvima i nemaju toliko toga oko čega bi se svađala. Čim se rodi nova beba, sva pažnja roditelja usmerena je na nju a starija deca po pravilu se prepuštaju drugima na staranje – pre svega starijoj braći i sestrama. To znači da su sva deca u „istom sosu“ i da im ne vredi da se takmiče za roditeljsku pažnju jer je neće dobiti.
„Većina čarki dece u razvijenim društvima je oko stvari koje deca u tradicionalnim društvima nemaju.“
Nema ni svađanja oko igračaka, jer njih takođe nema. Deca se igraju sa grančicama i kamenčićima, a toga ima dovoljno za sve. Većina čarki dece u razvijenim društvima je oko stvari koje deca u tradicionalnim društvima nemaju.
Drugi razlog, objašnjava Haris, je što savremeni roditelji ne shvataju ili ne prihvataju prirodan poredak među decom, u kome starija deca vladaju nad mlađom. Budući da veruju u jdnakost među decom, danas roditelji pokušavaju da spreče dominaciju starijeg deteta, što dovodi do njegovog antagonizma prema mlađem. Naime, da bi „izjednačili“ decu, roditelji se neminovno stavljaju na stranu mlađeg deteta, što u očima starijeg deluje kao favorizovanje.
Suparništvo među decom nama danas deluje kao prirodna stvar, ali ono nije univerzalna pojava. Kada se i pojavi u tradicionalnim društvima, ono traje kratko tokom najranijeg detinjstva. Veze među braćom i sestrama su bliske i čvrste. „Vaš brat je vaš najbliži saveznik, prvi koji će stati uz vas u slučaju neke opasnosti,“ objašnjava Harisova u knjizi „Svrha vaspitanja“.
